Д. Р. Ђ. је био музичар. Заправо, Д. Р. Ђ. је био старкеља. Прошли су векови у његовом младалачком пијанству, дрогирању и разврату да би могао озбиљно схватити, у свом оседелом мудровању, да његово боловање никада није прошло. Као млад човек он је заиста веровао у револуцију слободе коју је музичка нота требала породити. У тим годинама он није могао рачунати на то да ће једног дана остарити као Буковски а постати ужасно џангризало када попије најмању чашицу. Био је још млад и наиван. Чврсто уверен у религију рокера и хипика – да је све дозвољено и да само јаке личности заслужују сигурну смрт са обавезним ореолом славе око главе.
Данас би се могло рећи да Д. Р. Ђ. има више поштовања и пратилаца него што их је имао у младости када су га због његове дуге косе и браде тукли по сваком ћошку клубова и забачених тротоара. Зато што је био добар и наиван? Не, зато што је смрдео на алкохол, зато што се није купао недељама, и зато што је поприлично знао психички малтретирати људе да би се уклопили у његову визију како јединство треба да изгледа.
Д. Р. Ђ. је тако живео деценијама као изгубљени блузер у земљи Србији заклињући се само верним идеалима уличних музичара и оних који су са светим страхопоштовањем стављали златне игле на крцкаве грамофоне. Добро, и по коју иглу хероина, али само да се Д. Р. Ђ. не би издвајао из масе. Наравно, Д. Р. Ђ. је пропутовао цео свет јурећи за звуковима најбољих музичара. Могао је то себи да приушти јер је имао богате родитеље за разлику од већине сиромашних пријатеља којима ни продаја земље у неким сеоским забитима није могло приуштити основне потребе а камоли привилегије. Тако је Д. Р. Ђ. живео деценијама, а да ни он сам није рачунао да ће до старости остати вечни панкер, премда се не може рећи да му такав вид задржаног младалачког бунта није негде импоновао. Јер, Д. Р. Ђ. је био сувише лукав да би се тако лако предао поклекнувши пред првим власима седе косе и искривљених бора по целом рошавом лицу.
Једнога дана, негде у периоду када је почео да схвата да ће постати родитељ, у Д. Р. Ђ. се нешто преломило. Почео је да тражи дубљи смисао. Схватио је да колики год идолопоклоник разних џезера био да се тако не може даље живети – да музика није довољна да га доведе до пуноће! Наједном му се све то његово познавање музичке индустрије и пажљиво архивирање песама, албума, плоча, група, чинило апсолутно бесмислено и као крајњи сувишак егзистенције. Његово биће је било болесно гладно!!! Потресно празно!!! Кризирао је до последње аутодеструкције!!!
А онда, негде на метафизичкој граници, загљављен дубоко између хероина и екстазе, али засигурно уроњен у дубоку зону смрти једном ногом, имао је виђење – указао му се Сам Бог лично. Срео је Христа!!! Он у то време није знао ни за религију, ни за Цркву, нити је икада расуђивања о Богу сматрао озбиљним предметом своје пажње. Бог се појавио тек тако. И положио Своје руке на све убодне ране на његовом телу. И Д. Р. Ђ. је осетио како кроз сваку његову, хероински избраздану, рану – топла небоземна светлост пролази уздуж и попреко са свих страна стварајући невидљиве шавове свуда где је светлост пролазила остављајући своје благодатне трагове. Тако је Д. Р. Ђ., у време када вера апсолутно није била популарна, нити део духовног тренда, постао хришћанин а да то није ни знао.
Године нису имале манира да поуче Д. Р. Ђ. како се даље треба осмишљавати. Морао је сам да открива светове и да компонује такве ноте новог смисла. Лако је било свирати гитару и играти се са мелодијама, али овде је устројство бића тражило много узвишеније и одговорније композиције. Дефинитивно није могао да остане равнодушан на даровану визију која му се, директним посредством Христа, указала. Желео је да упозна тог мистериозног госта који је баш њега, таквог никаквог и бедног, дошао да посети у пандемонијуму свих његових лудила.
И тако је започео пут боготрагања за Д. Р. Ђ. од проучавања Библије, преко обилажења разних манастира и разговора са многим духовницима. Баш је лутао сироти Д. Р. Ђ. јер је на сваком ћошку добијао другачије савете. Бог му се због тога чинио крајње неухватљивим, јер чим би Д. Р. Ђ. дошао до једне локације имао би осећај да је Бог већ отишао на другу адресу. Није сада могао да дође до онога Који га је пре тога Први потражио. И после првих година свеже продуховљености, сада је за Д. Р. Ђ. дошло страшно време кризе да се допре до првог искуства благодати. Али о својој визији није никоме причао. Држао је то искуство љубоморно само за себе чврсто верујући да Бог за њега има специјалан план и попуст и да га припрема за нешто велико.
У том убеђењу да га Бог припрема за нешто посебно Д. Р. Ђ. је живео до дубоке старости. Наравно, Д. Р. Ђ. није дангубио. Истина, остао је доследан својим рокерским сновима умоченим алкохолом у мало блуза са три мере хипика док није нарасло до пуноће бунтовништва. У међувремену ниједну литургију није пропуштао. Као што је некада до болесне перфекције знао сваку ноту, текст и албум неког музичара, тако је сада наизуст знао свако слово и стих Библије, јер је пажљиво знао записивати и архивирати, од речи до речи, сваки вид канонског довијања не би ли себи купио алиби када год је требало мисионарити међу онима којима до вере није стало. Највише се наслађивао када је улазио у полемике са хришћанима, јер је унапред имао спремне томове и томове преголемих светоотачких записа за сваку животну ситуацију, теолошку недоумицу и проблем. Просто је Д. Р. Ђ. сам себе сматрао необоривим доказом о постојању Христа са читавом армадом невидљивих фолдера у глави спремних за окидач и одбрану у сваком тренутку.
Данас је Д. Р. Ђ. поприлично остарио. Седи у својој овешталој и дебелој фотељи уз довољно топлоте колико може да плати рачуне. Редовно има заседања са својом чашицом и флашицом док у позадини интимно свирају највећи астрономи музичке сцене у целом његовом животу. Д. Р. Ђ. је остао негде заглављен у другој половини двадесетог века. Никада то није себи смео да призна, јер је одавно престао да прати било какве модерне токове. Одавно је престао да одлази у Цркву на богослужења осим када баш потражи себи лека од свежег мамурлука. Ако би га неко питао зашто не долази више у Цркву као ранијих деценија, он би по уобичајеном дисциплинованом поретку одмах извадио своју бележницу и започео са цитирањем светих. У светим оцима је увек себи налазио одбрану. И потајно се надимао што има аса у рукаву који је другим смртницима био ускраћен – а то је да је имао виђење Христа. По томе је мерио своју побожност и сматрао је да има привилегије које други људи немају. Мада је непоштено рећи да у свом том његовом Џоплин – Хендрикс начину битисања није дуги низ година проповедао универзализам спасења за највеће грешнике и за припаднике других религија. Д. Р. Ђ. је знао тежину пакла на својим леђима и зато никада није могао да поверује у Бога који кажњава паклом било ког човека. Оно што је остало сакривено чак и од Д. Р. Ђ. је што до данашњег дана, када је смрт ближа него јучерашњи дан, да ли је његово виђење Христа, Којег је доживео као Живу Позивницу, било заиста аутентично или последица узимања различитих дрога. Вера код њега никада није била проблем, али то питање како је до вере дошло – никада није смео себи да постави. Јер је добро знао да ако га буде поставио да ће се јасно указати…Ко? Христос? Не, Христос га мање занима колико га занима страшна помисао да он није део никаквог посебног плана, јер му је мишљење да је он припремљен за нешто посебно било много присније, а да ни он до данас не зна – да ли од Духа или хероина?…