Какво треба да је сведочење вере у Христа?
Дискретно, ненаметљиво, антисекташки оријентисано сваком неусиљеношћу наметања и подилажења.
Нема бољег сведочења од свог примера!
Бројна правила и строга типикарења само одбијају људе од Цркве.
Фокус је на љубави, опраштању, стицању Духа Светога.
Све остало је фанатизам!
Чак и аскетизам може бити повод за девијације ако нема доброг темеља.
Да ли то значи да треба бити пасиван ако се неко руга нашој вери или је чак отворено напада? Не! Такав отпор није мерило фанатизма, већ одбрана односа који имамо са Богом. Ако неко не воли када му се најрођенији узимају у уста и вређају – иста сензибилност и овде постоји. Због фанатизма? Не, већ због љубави која је уложена у један однос.
Ако ми је Бог пријатељ – а Он се не брани ни када Му се ругају, када Га туку и убијају – онда реакцију одбране оправдавам на такав начин премда свестан да Њему ни као Васкрслом а ни као Богу моја одбрана није потребна. Али, тај начин не сме бити фанатичан да иде до смрти непријатеља. Христов начин сведочења је приговор пред Пилатом и Кајафом, али и добровољно умирање за непријатеље. По таквом усличњавању се може видети каква је наша ревност и сведочење:
Да ли смо саткани од фанатизма или љубави која не тражи своју вољу?