Преморен, уморан, мртав
Хронично изможден
По ко зна који пут, дан, ноћ
Годинама несаницом нахрањен.
Не знам шта је посреди?
Да је бар сведочење стваралаштва
Које и другог изграђује
Па да ми не буде жао.
Да ли кривица, страх или
Које већ изгарање
Него што не знам питање.
Имам осећај да ми двоструке очи
Избијају на сваки део лобање
И још толико бесних муња
Када треба да дочекам свитање.
У мени никада мировање
Али да мир не познајем обмана је,
Али ако се стари човек новим мрви
Макар као нада – утеха је.
Данас је свирало лепо богослужење,
И сутра ће!
Ушао сам у свест Мојсија
Знам како се осећао на врху планине!
Знам да ми нема уласка,
Али разумем и обећање Божије
Да је Његова љубав већа од царине…