Нисмо ни свесни чиме нас је Бог Тројични даровао! Добили смо као људска врста сасвим бесплатно способност и могућност да постојимо на Његов начин – да имамо слободу и личност! Да поновим: имамо слободу и личност попут Бога! Само на тај начин можемо рећи да колико смо сви слични у неким карактеристикама да смо радикално другачији једни од других.
Ми смо мала интелигентна бића која се у овоме свету и овоме телу изражавају и са-односе као што Бог чини у Своме ТроБићу. Ми смо Његови директни потомци! Не носимо део Њега већ Целог Њега. Њиме се изражавамо. Апостол иде још даље, па каже: „Бог је Онај Који чини у вама да хоћете…“. Његовим материјалом у нама и кроз нас се изражавамо, артикулишемо (ум, разум, срце, итд.) чак и када о Њему не мислимо, или, још противуречније и скандалозније – користећи Његове дарове у нама да се Њему, свесно или несвесно, противимо.
Ми не познајемо Бога ни као Творца а камоли као пријатеља и Оца! (Прво Лице Свете Тројице).
А Бог нас се није постидео чим је Бог Син (Христос) као тело постао један од нас.
Само постојање (биолошки, ако ћемо тако да поставимо проблем) је већ дар. Ми смо као људска врста чудо природе и врхунац Божијег стваралаштва. (Ово треба сагледавати!).
Нас не дотиче чудо самог нашег постојања (чак и када смо егоцентрични) а камоли одушевљење стварношћу другог спрам себе. Равнодушни смо. Летаргични. Убијени у појам самим постојањем. Незахвални. Сами себи смо небитни чак и када се заклињемо да смо себи најбитнији. Сами себе не поштујемо. Са собом чинимо као што чинимо са смећем. Дословно. Поједемо себе па сами себе одбацимо! А све је дар! Сами себи смо највећи дар од Бога. (Ово треба сагледавати!).
И Син (Богочовек, Исус Христос, Друго Лице Свете Тројице) је постао и остао заувек у телу као један од нас. Не привремено, него неповратним човеколиким трајањем укалемљен посредовањем Своје Божанске природе. А Бог се није постидео ниједног аспекта наше психологије и анатомије будући да их је Он Сам као Креатор конструисао као живоделатне. Својим Очовечењем, Христос нам је дао пример како можемо да користимо своја чула. Не само чула телесна, него и чула духовна. И још прецизније: унутар нашег састава даровао Духа Светога (Треће Лице Божије) да се у најнежнијим и крхким нутринама нашег бића, између кости и меса, између духа и душе, између ума и разума, пројављује у најдиректнијим манифестацијама. Да један другога чинимо Царством!!! Сваким својим нервним завршетком. Сваким својим психофизичким посредовањем. Додиром. Речима. Погледом. Управо је то била замисао Божија шта Црква треба да постане – да човек човека чини Царством! И ово треба сагледавати, јер након толико векова – то још нисмо схватили.
Можемо чуда да стварамо, али не метафорично, не неким експлозивним и романтичарским заносом, или драматургијом патетичног, него буквално, посвећено, реално, јер је већ само наше постојање чудо по себи.
Па, када је таква тајна положена тамо где исповедања вере нема, колико веће чудо ће бити онима који раде на својој духовности борећи се за новог Христовог човека у себи?…