У мојој поезији нема срца!
Тако кажу непријатељи…
У моме стиху нема песме!
Тако кажу они који никад добро не говоре…
А ја не живим од гласина
од јутра до сутра и свих који зборе,
Није човеку дато да се зарије међу зубе
који цеде смисао сваког
као чачкалицом…
Не живим ни од песме,
нити кад познах шта је то стиховање…
Желим само да пишем немишљењем
као што ципела не мисли о калдрми
коју осваја строгим корачањем…
Још увек не знам ко сам, нити куда идем
али знам којим даровима сам купљен
да не укидам загонеткама дивљење…
Само желим мало ћутања
где мржња не ствара осип, изгарање
и понеког странца сличног себи
који боловима не подиже удварање…