Живот средовечне И.Ј.У. је био понајмање занимљив. Заправо И.Ј.У. није била средовечна жена уопште. Била је одавно баба. Али није смела себи да призна најмање контуре пропадљивости. Крила је своје боре као што пас крије своје кости да би их јео касније. А И.Ј.У. је добро знала прождирати себе. Добро, и људе. Ипак је њој физичка лепота била најважнија ставка бића. Како да неко њене облине сматра бапском творевином коју нико неће? За њу је то било неморално и неприхватљиво. Штавише, ако И.Ј.У. није пожељна – онда је то несумњиво светогрђе.
Она, ничим изазвана, осим у притајеном презиру што није виша млада као друге, знала је да троши километре и сате не би ли у најповољнијим фитнес-центрима извајала мускулатуру која ће најмлађим мужјацима бити најподобнија. И.Ј.У. је живела од тога. Зато се никада није удавала. Уствари, јесте једном, али дочекавши злурадо да буде преварена, просто је једва чекала да се усуди на усамљенички живот једне новораспуштенице. И да успут неким другима поломи имиџ и главу. Као када дрога продире у нечије тело, тако се она хранила да продре као највећи тумор у нечију психу.
Свакако да живот И.Ј.У. није мазио. Али, руку на срце, није ни да је баш понела неко страдање осим пар сломљених ноктију на прстима и пар жуљева на високим потпетицама.
Једнога дана, између сезоне парења и благе депресије коју је крила вечитом гримасом незрелих пошалица, почела је да се пита о неком већем смислу постојања. Почела је да прати духовно штиво и да се у успутним гутљајима мушких тела тови побожњачком литературом. Почела је да одлази редовније у Цркву, да намешта мараму на глави а касније и позу за молитву. Схватила је брзо да јој марама није потребна и да уз њен златни крст и дрвену бројаницу веће штикле напросто боље стоје. Највећу награду за себе је добијала у пожудним очима неких свештеника. Чврсто је веровала да је ту потврђена и да своју сексипилност и духовно знање носи сразмерно.
Зато је постало чудно како је Иродијада једног дана у њој, неочекивано и по И.Ј.У., просто прокључала. Јер је набасала на једног ожењеног младића О.Т.О.-а који не само да је није приметио као женствено биће, него се усудио, потпуно ненаметљиво, да јој укаже на одређене пропусте у размишљању на много нивоа. Он није навијао за тај судар, али се она просто сва просула уз његову сенку. Колико је И.Ј.У. мрзела тог младића због његове вечите надмености (тако га је често себи представљала не би ли се бар мало утешила) толико ју је тај младић О.Т.О. сваким даном, касније годинама, све више привлачио, јер је добро знала да не само што не може да победи силу његових речи, него да је и њена лепота у потпуности пред њим била демаскирана. Другим речима, И.Ј.У. је потпуно излуђивала равнодушност О.Т.О.-а . И онда, као што вечите недозреле личности раде, нашавши се осујећеном као нежно биће, као жена, а потом и као неко ко сасвим добро познаје теолошку мисао (највеће достигнуће је била потражња за причама о демонима и митарствима), једнога дана, потпуно неочекивано, усмерила је сва своја незадовољства и освете према том младићу. Тек тако. Јер може. А да би тај наум спровела у дело знала је да ће морати много више клевета да користи него козметике не би ли тако сакрила своје истинске намере. Јер лошег човека је лако оборити будући да је већ оборен својим начином живота, али доброг човека оборити будући без мане – за њу је био прави изазов. Било је нечег вештичарског у њеним намерама.
И.Ј.У је заиста веровала да поседује еликсир вечне младости. За њу је била хула да јој неко укаже на било који начин, макар и сажаљивим погледом, да ју је време одавно прегазило. То је било немогуће! Она је још осећала нагоне у свом телу који су јој сасвим јасним сигналима говорили да младост у њој још добује. Ако је пожуда жива – онда је жива и младост! То је била њена догматика. Њен мали демонски символ вере који је исповедала. Нашавши да њен живот пролази недовољно запаженим темпом, покушавала се уврстити међу познате људе не би ли себи подигла како цену и барем мало скренула пажњу на свој интелект и облине. Није вредело. Стварно се трудила да прочита многе томове књига и карактере људи. Увек би се саплела на коју бору на свом телу која би јој омела созерцање. А њено созерцање је било важније од ближњег. Штавише, било је важније и од истине. Јер је она себе овластила да буде носач, делегат и сведок истине, а некад и сама оваплоћена истина у њеном смежураном телу.
Зато је за И.Ј.У било изузетно стресно како један ожењени младић попут О.Т.О.-а може да остане равнодушан на њену лепоту и њено знање. Јер је она носила једно и друго изобилно. Али, није тај младић О.Т.О. био одговоран за њена лудила само зато што на њој није нашао ни лепоту, ни знање. Сигурно је да он није хтео да је обезвреди својим светим игнорисањем, али сигурно је и да није могао да предвиди колико зла може изаћи из једне жене која је још до јуче хвалила његову децу и ставове. Било је јасно и по И.Ј.У да је она хтела њега за неке своје светове. Наравно, и фантазије. А пошто није било греха којим би га могла сахранити онога чији свет је желела зато што га нема у свом искуству, морала је неки да измисли. И измислила га је оригинално.
Једног демонског јутра, када је сунце тек будило нове наде и светлосне жиле за одрубљивање нечије главе, И.Ј.У је убрала прве птице са небеске гране и подигла легион анђела за собом. Као какав архангел, саткан од крви и злата, дошла је на одличну идеју: казниће О.Т.О.-а у којем је сабрала све своје мржње и измислиће такве клевете не би ли цео свет младића и све његове пријатеље довела до таквог скандала да га се сваки од приснољубаца постиди са највећим згражавањем. И успела је у томе. Била је победник. И.Ј.У је први пут осетила прву праву силу која јој је прожимала месо до свих крајева њених нервних завршетака. Била је вредна. Била је упорна. Радила је напорно данима не би ли осујетила најмању праведност тог младића. Један по један племенит човек је отпадао из његовог округа. Непроверене гласине о нечијој неморалности су биле уверљивије од могућности да се дојучерашњи пријатељ О.Т.О. упита за истинитост оптужби. Потпуно га је демистификовала. То черечење у јавности је трајало месец дана. И.Ј.У је испљувала пуно крви до тада. Младић је по ко зна који пут завршио у болници. Мртав. Неки кажу да је умро од нестанка гласа. Други кажу да је умро од сломљеног срца јер су сви које воли напустили његово присуство укључујући жену и децу. Све могуће и немогуће афере, махинације и клевете су га потпуно недужног дотукле, али не зато што се осећао кривим за нешто што није урадио, него јер је боловао све оне које је постепено губио.
И.Ј.У је коначно срећна. Сада може да дише. Понекад задрхти Иродијада у њој, али скупи довољно смелости да ментално пљуне на гроб преминулог. Прозрела је она такве одавно. Не може њу нико тако лако преварити. Она воли здравице. Са конфискованим пријатељима преминулог испраћа оног кога је она много пута убила обичним речима. Као аутентична богомољка, подиже и хвалоспевне молитве о опраштању непријатељима у гробу. И као аутентична богомољка, док изговара последње речи молитве, док први ореол погађа место сахрањеног О.Т.О.-а, она вреба испод ока новог мужјака којег би могла поново да поједе…