Животни сан вечно младе матушкце Г. Т. је да буде једини виноградар на њиви Господњој. О томе је сањала од малих ногу. Некако је имала тај неумесни манир да машта о својој изабраности директно са Божијег престола. Али, ко је матушкица Г. Т. ?
Матушкица је била дете као и свако друго дете. Умела је да сањари. Умела је да плаче. Умела да рачуна и пише саставе. Умела да воли сестру и родитеље. Умела, наравно, и да се заљуби, али би природно бледило успевало да сакрије талас руменила када год би требала да се у тој здравој емоцији постиди. Тада је била дете и тада још није познавала свој позив и нагоне.
Средином двадесетих њених година заљубила се у Христа. Као и код свих великих преображаја доживела је прву благодат. Бојала се да ће ту кап изгубити и да једино у неком манастиру, као у каквом драгоценом трезору, може сачувати примљену красоту. Међутим, живот Г. Т. није баш ишао очекиваним усхођењима. У који год манастир да су је надређене инстанце селиле, спокој није била њена мера ни привилегија. Сви су је малтретирали од старијих сестара које су дуго година стажирале у свом монашком позиву. Није јој било лако. Требало је са тим ранама живети годинама. Нарочито по грчким манастирима. Она би као света пепељуга радила најтеже послове и осећала завист других сестара на својим леђима. Заправо, нико је није угрожавао, али у њеном доживљају угрожавање је представљало све што се није уклапало у њено виђење ствари како ствари и људи треба да изгледају.
После десет година указала јој се прилика да коначно буде своја на своме. Да и она добије игуманско место. И макар једног пса којем ће везаном указивати највећа аскетска послушања. Волела је да се слика са тим псом само да би је људи похвалили, али приватно је дуго учила љубав према једној керуши. Био је то неки српски манастир у некој забити, али је она од кисеоника оближње шуме умишљала велику благодат. И крепко се радовала што ће имати прилику да често досађује неким старцима.
Једном се заљубила у свештеника. Други пут је бежала од више свештеника. Волела је удварање, али не и претеривање. Заправо, ни сама изолација у једном далекопроходном манастиру није могла да је спаси од њених нагона. Либидо се одвијао својом маршутом независно од њене воље. И ту није било никог да јој каже да то није смртни грех. Исповести јој нису користиле, па се довијала да усавршава своје појање. Знала је и сама да умно занимање неким послом чува од унутрашњих кидања.
Матушкица Г. Т. је имала пуне руке посла. Требало је од јутра до мрака косити траву, хранити пса а увече проводити време на интернету. Могла би дуго да проучава лица својих пријатеља и непријатеља на интернету. Да докучи шта се иза једне мимике или погледа крије. Неретко је флертовала. Једном се тобоже саблажњена хвалила тиме како ју је неко назвао барбиком. Имала је лепо лице. Барем је она тако веровала. Могла би сатима да наноси креме и да још већим сатима, пажљивом пинцетом, отклања сваки сувишак који черечи женственост. А та женственост јој је поред монашког позива била најважнија ствар на свету. Ако није лепа и дотерана за њу је то било светогрђе. Нико није смео да јој каже да она стари и да је одавно прошло време њене привлачности. А она је заиста сматрала да заслужује сваку привлачност ко год у њу погледа.
Нико је није разумео, јер је сматрала да је почаствована тиме да брани и гради српску светињу тамо где ниједна српска нога није баш пуно добродошла. Није видела да је испрва била изманипулисана, па се и сама досетила да тражи уплате на своје рачуне не би ли како својим средствима изградила место манастира. Наравно, никоме није говорила да ли баш свака уплата иде заиста у корист манастира.
О својим владикама није имала лепо мишљење. Заправо, јавно га је имала јер је то омогућавало путовање по свету и обилазак других светиња. Али, тајно, свако је за њу био тврдица а она је себи давала велику смелост да свакоме пркоси. Како је то успевала без последица? Зато што је женско? Не, него јер је имала генијалан таленат да се свакоме увуче под кожу. И то толико далеко да више ни сам човек не би знао да ли испод његове коже куца његово или њено срце. Држала је, дакле, највеће епископе надомак себе не би ли њима утврђивала свој положај. Матушкица је имала готово хипнотички утицај. И њиме је успевала да прокрчи невероватне путеве не би ли елеминисала све оне који јој на том путу духовне еманципације стоје.
Матушка Г. Т. је имала лепе манире и одлично познавање догматске писмености. Она данас живи усамљена у своме манастиру баш како је желела. Конекција интернета је добра. Успела је да анимира народ да јој помаже око одржавања и снабдевања манастира. Бори се за невидљиви српски народ на ничијој земљи. И са захвалношћу мотри са свог Сиона на све оне који би да јој узму хлеб за који се толико година борила. И дан данас она прећуткује пред собом да се каје за свој монашки позив, али ослањајући се на положене завете живи живот који не воли, који на крају уопште није њен и који јој не припада. Али, ако некада сретнете матушкицу, верујте, њен шарм ће вас опчинити да и ви пожелите своје православно спасење, али никада у очима овог неоствареног агента нећете наћи унутрашњи свет који је притиска. Јер, да може, она би се радо мењала са вама и…заузела ваше место…