Још увек се тресу горе и померају планине од рођења златокосог П. Њ. Птице су посебно умирале тог дана и крошње света шириле своју нестворену дугину лепезу над тајном његове колевке. Сва села су ударала у харфе и трубаче не би ли обзнанила вољу Божију да се са овим златокосим нешто велико припрема у науму Божијем. Он ће се подићи да многе обори. Јер је таква воља Божија не би ли се кроз П. Њ. прорешетало дрвље и камење и разлучио коров од пшенице.
Живот П. Њ. није био лак. Дефинитивно. Јесте, он је био прави мангуп као дете и већ је на тим несташлуцима знао да добро манипулише ситуацијама и људима. Није било стреса који он није могао да издржи. Био је сувише тврдоглав да би дозволио себи свето место јадиковке. А јадао се себи често као дете, јер зна се добро да дете нико за озбиљно не сматра, нити слуша.
Златобради П. Њ. је имао дар да брзо апсобрује одређена знања. Лако је учио језике. Лако је шармирао људске односе. Лако фасцинирао и парализовао противнике. Лако стицао прве сумњиве титуле. Али је живео тешко као непризнато биће. Јесте, новац му је увек недостајао. Кирија је и њега прождирала као и све смртнике осуђене на туђи кров над главом. Али, он је негде изградио себе таквог да би пре живео без новца него без части. Сматрао је да му цео свет дугује признање. Нарочито свет Цркве коју је искрено волео и којој је као свештеник несебично служио. Па ипак, као и код много већих трагичара историје, није рачунао да ће му цео животни век проћи чекањем на елитне одреде да га се некако сете и доделе му почасно звање. Јер му јесте прошао цео живот и позивница никада није дочекала да светим додиром целива његове златне седе.
Притисак га је негде прогутао. Не болест. Он је био паметнији од своје болести. Зато ју је често истицао у првом кадру мислећи да Божије дело чини. Ревнујући за углед и нераспродају Цркве, а тајећи своје неостварене амбиције, П. Њ. је створио уверење о својој величини као пророку Божијем који има за задатак да у старозаветном маниру раскринка све подвале и махинације елитних саборских јединица којима никада није припадао, за којима је желео да припада, а на које се позивао као да су му најрођенији пријатељи. Нажалост, П. Њ. није успео да избегне комплексе. Јуродиви барут је успевао да прикрије мегаломанску љубав према своме лику и делу, али неприхватање од стране својих унутар Цркве – никада није могао да превлада. И онда је једног дана само усред себе нестао а да то нико није ни приметио. Јер је сада Дух Свети бдио над њим и он се у том призиву поништио максимално. Наравно, ништа се од тога није објективно догодило, али као и код свих психоза, морао се створити алиби да се она као болест неким постулатом одбрани и осамостали. А нема бољег терена за развој неке менталне болести од црквеног амбијента. Ту се вируси патологије просто сами од себе размножавају као најсветије амебе.
Тако је велечасни П. Њ. озбиљно изгубио разум а да то нико није приметио. Он није могао да примети јер је дубоко веровао да је послат од Бога да српским ниневљанима проповеда и прориче пропаст. Човек је заиста могао веровати тим његовим причама, јер су и други мудраци јасно приметили да лудаци не причају нужно бесмислице. Напротив, лудаци су лудаци зато што су се разболели од прекомерне употребе своје рационалности. А П. Њ. је успео и од себе да сакрије своју болест и од других управо тим истицањем да није болестан никако. А болест му је говорила да тако људима говори у загонеткама и причама не би ли удео спасења само њему и његовим истомишљеницима припао.
П. Њ. и данас живи истим животом који је као дете бирао. Да ствара несташлуке и неспоразуме а онда да себе препоручује као доктора. Да ствара пожаре и димне завесе не би ли себе понудио као спасиоца и ватрогасца. Нажалост, нико није озбиљно схватио његов трик. Јер је тај трик скупо коштао саму Цркву која се због људи попут њега већ одавно изделила. Јер П. Њ. није био усамљени случај, било је још на хиљаде сличних њему, који су своју љубав према Цркви саму Цркву претворили у приватно власништво. Неки су били на власти, други попут П. Њ. испод власти. Али и једни и други су разарали оно најсветије. Само што П. Њ. никада није могао поднети да он као најстручнији академик и најдиректније делегирани Божији посланик буде испод било чије власти. Месијански комплекс? Пссст, не изговарајте то наглас пред њим – претиће вам Богом, паклом и канонским правом, а онда, ако се његова болест клонира и на вас излије, нећете ни приметити када се као инфекција развио у вашој свести, јер брзо ћете причати језицима искључиво његове педесетнице. Тако се постаје присталица, тако религиозни фанатик…