Читам неке вести у „Политици“ о статусу веронауке у школама. У случају да је некоме промакло, ми смо скоро 20 година уговорци. После тога коментаре који уобичајено, као и у свему осталом да је реч, немају везе са темом. Морам да признам да сам идиот. Наиван. Па ако овако Срби гледају на статус вероучитеља и генерално на слику Цркве, могу комотно мојих десет година писања, снимања, рада у просвети од 2006 год да бацим на депонију бесмисла. Страшно. Мислим, довољно ми је бесмислено што се наводно иде ка обједињавању предмета верског и грађанског у један предмет (што би значило да би такав предмет могао предавати било ко), али оволико мржње, презира, непознавања рада на терену од сопственог народа, признајем – нити сам знао, нити очекивао. Побогу људи, па ако је патријарх додељивао орден коме је хтео, нисам га ја додељивао. Ако има патолога међу вероучитељима, нисам ја томе кумовао. Ако је који свештеник на лошем гласу, зашто да се ја осећам посрамљено? Када ћемо као народ да почнемо да сагледавамо неке ствари изван генерализација? Тако испаштају и они који савесно раде свој посао и покушавају годинама (хеј, годинама!!!) да посведоче једну ведрију слику православља која не мора нужно да се етикетира као индоктринација! Па направите неку анкету, мајку му, од школе до школе па ви многобрижни и многонабеђени сами испитајте каква је клима на часовима и да ли има вероучитеља који се и приватно баве стваралаштвом које не кокетира са текућим политиканством владајућег естаблишмента. Ако нас се деца после свог школовања не стиде, ако се радују сусрету са нама, или сами потраже неки смисао а да се ни одласка у Цркву не стиде, ко има проблем са нама? Која смо ми стока од народа! Критизери који су толико „морални“ да би рођену Цркву спалили да могу…