Када смо ми били клинци имали смо своје игре, свађе и туче. Неки од нас, чак из града, знали од малих ногу да радимо на њиви, у винограду, башти, сену. Без стида. Имали смо своје чарке али знали где нам је место. Родитељи нису радили наше домаће задатке, нити нам глумили аниматоре. Кад ти је било досадно сам си се осмишљавао, ниси седео као баба и гунђао да те други забавља. Није било тога да ако не будеш добар да нема телефона као казне. А ни деца нису била толико презаштићена, могао је да те лема професор једнако као родитељ. Данас родитељи цеде професоре и родбину само да се заштити лажна аура малих фараона.
Данас су се клинци преселили на мониторе својих компјутера и телефона. И не само што су докони него управо на својим прегледима свађа зарађују паре. Аватаризоване електроде на две ноге које се хране алгоритмом деперсоналног. Ми смо некад били само обична деца која су се радовала безазленом као најважнијем. Данас имамо само јутјубере и друге тлачитеље смисла на другима социјалним мрежама који се ничему не радују и који на месту бесмисла форсирају безначајно као метакосмички важно док другим смртницима исто искуство оспоравају до сваког подсмеха и понижавања.
И увек исти симптом: рејтингом се мери квалитет, вредност и садржај живота! Што није испраћено хиљадама – нема никакву вредност!? Неко ће ти потпуно хладнокрвно рећи да си небитан и да немаш постојање ако нема стотине хиљада иза тебе који те прате. Да је Христос ишао том логиком не би почињао ни са оном дванаесторицом. Али опет ни тада Он није успостављао смисао вере рејтингованом логиком, нити се додворавао својим следбеницима да се њихова размаженост тобоже не би осетила повређено.
А где смо ми данас? Јер ако има већег зла од клиначког скупљања пажње за своје испразности, онда су то дефинитивно одрасли људи који даље од своје промоције не виде не би ли се виртуелним аплаузом других барем негде потврдили у ономе што им цео живот недостаје.
И данас детектујем много суптилнију болештину: ко покуша да искаже нешто лепо и узвишено, притом бесплатно, одмах ће добити игнорисање, а појави ли се психопата који ће да прави свињарије и да вређа сведоке, успеће још од тога да направи добар бизнис наплативши своје вређање. Шта рећи? Браво! Баш смо као људска врста напредовали…