Људска незахвалност нема граница. Ти јој мораш поставити границе. Под условом да ниси и сам бестидан. Онда немаш право на граничне прелазе ка другом.
Мораш поштовати себе. Самопоштовање не значи аутоматски надменост битисања. Људи још нису научили да воле себе. Зато и малтретирају друге. Бојим се да је то лекција која ће доживотно да осцилира у сваком човеку. Јер, ко воли себе, воли и своју душу, и своје тело, и све што је на себи. Многи су се саплели на оно Христово да треба омрзнути своју душу, али Га нису правилно схватили. Јесте, али омрзнути на оно што је зло у души, а не упорни рад против душе. Треба разлучити појмове.
Људи данас наплаћују своје време. Нема више ништа бесплатно. Безусловно. Негде се то може и разумети. Људска бахатост када нема премца, онда је мораш условити. Барем онај ко има шта да понуди. Данас се продаје и ветар колико шупљу причу неки продају. Некима даш најбоље делове себе а они и по томе мокре вербалним шамарима. Неваспитање се не може толерисати. Не треба ти такав пријатељ, а камоли познаник, или неко ко наводно прати неко твоје достигнуће само да би га додатно оспоравао. Докони умови. Лају на све. Ако некоме није довољно твоје време и енергија које дајеш бесплатно – наплати. Ако не можеш – дистанцирај се. Овде пази на нијансе. На онима којима је стало. Некад ради таквих вреди сломити све своје границе. Јер они поштују твој рад. Они мотивишу да твоја прича не престане.
Од силеџија нема памети. Као да их неко држи за рукав да морају бити део твог живота. Не морају. Покажи им врата. Нека се скамене. Можда тада схвате где греше. Али када изађу, нека твоја врата остану отворена да и сам не прођеш кроз њих ако твоје срце оболи од немилости поистоветивши се са њиховом злобом.