Како је само тешко носити људску природу. Саму по себи. Не мора нужно нека болест тела или лењост духа бити окидач за овакву гангрену. За овакву дефинитивно психолошку али невољну аутотортуру. Постоји нешто подло у самој природи. И ту не мислим само на то што човек човек није власник својих инстиката. Нешто притајено, прикривено, безоблично се буни. Устаје против човека усред човека. Усред природе сасвим противприродно. Човек се ломи. Бунца. Кида. Опире. Бори. Ако је верник – борба је оријентисана. Ако је неверник – дезоријентисана. А опет, вера, колико год била похвална, не отклања механички устанак природе. Као да неко други диктира набој ономе ко не влада собом (чак и под парадоксом да упркос тлачењу унутар сопства жели али нема снаге да влада собом). Као да је човек некад само сведок невидљиве диктатуре унутар своје природе. Можда су то благословени болови који потврђују демаскирање. А можда само кризе бића које алармантно јављају да је зло дошло до гуше. Чак и непознато иза срца онога коме упит мањка. Неки прелом прождире дисање. Не говорим за депресију и читаве докторске арсенале психијатријског дијагностицирања анксиозности и других патолошких терминала. Говорим за смрт природе која се манифестује увек подлим разарањем бића управо зато што се на смртност човек најмање обазире. Смрт је уткана самим постојањем. Отуда дуализми. Смрт једе односе. Смрт тражи жртве. Смрт продаје људе. То је оно што данас неки зову (не)моралом али не гледају на узроке већ само на последице. Јесте, ми можемо и требамо говорити о антитоксичним упливима Духа Светога у наш свет и нашу природу који мистички препорађају и зацељују сам свет и саму природу. (Ко није саздан од Цркве не може знати о чему говорим.) Али за ту целовитост треба радити. Живети. Освешћивати се до новосусрета са својим обожењем у Христу. А тај сусрет некад често изостаје. Потресно. Драматично. А некад, негде, некоме и – фатално (не можемо то олако прескочити јер не деле сви исти распон снаге и воље). И још чешће се не виде прави разлози зашто додир Духа одсуствује када је најпотребнији. Можда јер се човек додиру наругао у време мировања. Можда јер се обичном мишљу огрешио о неког свог брата. Можда јер се човек везао за неку декларативну доктрину и идеолошку матрицу своје вере без јасне повезаности, тиме и одзива, на Божије (литургијско) Самодаривање.
Не знам… Али, не могу да се не запитам:
На које све начине и којим све механизмима људи крију и лече своје подвојености? Како је могуће да нека лепота сведочи себе без свести о својој пролазности? Или, да неки доктор поправља другог када и у својој природи трпи тлачење? Како је могуће да неко цвркуће о синхронизацији са другима и хармонији у себи а да свесно или несвесно прећуткује све ове подивљале армаде и притајене пориве своје природе?
Све ми се више чини, и надам се субјективно, да ниједан човек није довољно поштен према себи. Једноставно: поштен. Не како га свет види, него како он сам себе спрам себе види. Не како он себе вештачки монтира за угао, двоугао и троугао света, него какав је сам спрам себе лицем ка лицу и да ли то може без детонације и шока заиста тако лежерно поднети? И све ми се више чини да је човек објективно биће немира а не мира. Да је све у њему рат, беснило и куљање. И да ако ради свог здравља – а не ради тога шта ће свет рећи – нема кочнице, да ће лако, потпуно лако, подићи руку на себе или окренути цео свет против себе не би ли прославио своје нестајање како доликује боговима…
…Али, баш у том нестајању богова као да лежи кључно зло света, јер отвара се питање: да ли је скок у ништавило дело храбрих љубитеља друге шансе овековеченој коначним прихватањем стварности Другог, или је посреди бежање од оног што ниједна унутрашња изопаченост није успела до краја да исиса и поједе, па човек, ненавикнут на Божије посредовање, скаче у бездан да управо то једино неопогањено врело живота сачува од немилосрдне барутане свих преосталих а компромитованих себе…