Nekim sumracima više ne mogu da pronađem cvetove. Gubim im trag, mada jasno naslućujem mirise. Imam osećaj da moje srce bez mene želi da napiše brojne svetove. I da u svaki posadim jednog čoveka kome je prvo stalo do sebe. Jer, ne srećem puno ljudi ovih godina a da za njih mogu reći da im je stalo do sebe. Stihije lome i najbolje duhove. Inertnost nagriza najsvečanije pustolove.

Bojim se da je svet ozbiljno otišao u materinu. I znam da to zlo nije od juče. U vazduhu se oseća trenje, otpor, da čovek pred sobom barem bolji od onog jučerašnjeg sebe bude. Ne vidi se to. Malo su mi dotužila dnevnička prenemaganja onih koji polaze samo od vlastitog percipiranja. Nije u tome zlo, nego jer se samo na tome insistira.

Danas sam radio mali test sa đacima. Rekao sam im da pišu šta zaista misle, da me poštede famoznog uvoda, razrade i zaključka. Porazilo me je koliko osedelih glava sam našao u njihovim redovima. I uvek isti ishod: svako misli da je samo on onaj ko se protivi masovnom ukalupljivanju i imitaciji, da samo on/ona misle kako treba svojom glavom, a da su svi drugi licemeri i buntovnici kojima do opšteg dobra nije stalo. Prebacim li takvu svest na moje okruženje, pa dobro, i na hrišćanski establišment kočopernih, poražavajuća je, i doslovno preslikana, logika da se isti modus rasuđivanja zatiče u svetu dece…

Uzdišem…Cigarete lomim kao nevidljivo grožđe…Bojim se da pustinja jede ljude. Da je praznina gangrenozno mnogo izraženija nego što se vidi. Ljudi su besciljni. Lutaju čak i u svojim odmorima. Dokonost je majka patologije. A ljudi bi pre umrli negoli da svojoj dosadi potvrde kamatu. Zapravo, nema pustolovina. Postoje fikcije. I malo ko ne živi zarobljen u svojoj fantaziji. Možda je upravo zato teško sresti čoveka pred kojem bez zazora možeš da prospeš dušu. Sve. Celog sebe. Da konačno obreteš onaj kutak svete tišine u kojoj ona sama ne mora biti u prisustvu drugog nelagodna.

Ljudi ne komuniciraju. Nisu krive reči, ni ćutnje. Razmena traži mnogo veći nivo protoka doslovno na metafizičkoj frekvenciji. A danas nije baš popularno ni baviti se a kamoli živeti metafizikom. Bogom najpre. Teologija je demodirana. Eventualno, isprostituisana jeftinom mobilizacijom moralne superiornosti onih koji se prvim slabim u doslednosti pokazuju. Filosofe i književnike sam odavno prestao da slušam. Dosadni su. Lako je igrati se sa estetikom i metaforom slovoslaganja, teško je u sebi roditi Živog koji nadilazi znana i neznana područja u kojima tvoja bezglavost ne može lako poturiti sigurnost mišljenja. Jer, danas su ljudi zaljubljeni u svoje mišljenje više nego u lice drugog. Misao je dogma. Zato i ima toliko blasfemične kontuzovanosti zarivenoj i među najškolovanijim profilima.

Ne znam kuda ide ovaj svet. I da li se uopšte ikada pokretao? Isti instikti i padovi na prvim stranicama Biblije i danas među ljudima stoje. Mogu se ograđivati koliko mi je drago, ali podmuklo je od drugih ljudi eskivirati se. Nekada smo, čini mi se, kao zapečatirani brojevi na kockama koje nismo birali a koje neke tuđe ruke na sve strane sveta bacaju ne bi li ulog sveta bio u potpunom nestajanju dok neko malo nafiluje creva i svoje devizne račune. A to malo na kraju nekome oštećenom bude ceo život…

Jedem fragmente. Pijem ćutanja. U svima sam i nigde sam. Voljen jednako koliko i omražen. Kao da je bitno…Sutra počinje novi dan. Novi umak sveta. I večeras je načet a sada zagrcnut…ulovom vetra koji zakopčavam krevetom da bi prolaznost ostala rašivena. Možda večeras stvaram novi svet koji postojećem nedostaje. I sutra ću isto tako. Možda moj korak ošinut nemicanjem stvara oluju na drugom kraju sveta. Ne znam. Znam da moje srce ne miruje. Da sam budan. Da sam živ. I da pustolov u meni cedi fantazije ne bi li najbolji nektar nahranio nevidljivo korenje…