У вези оних који се питају зашто желим да након десет година бесплатног даривања монетизујем своје стваралаштво.

Немам разлога да се глупо осећам, нити сматрам да се компромитујем. Моје богословско школовање није плаћала држава, а ни Црква. Ја сам га плаћао у веома суровим условима егзистенције, немаштине, и радећи разне послове да бих своје школовање платио. Нека понижења бих само за себе сачувао, јер и тамо где је неко имао овлашћења да помогне игнорисао је свако посредовање. Нисам имао спонзоре као неки. Није ми нико поклонио диплому. Ја сам је стекао.
У времену када свако промовише себе као сопственог, лиценцираног или нелиценцираног, лајф-коуча, психотерапеута (о астролозима, есенцијалистима, и другим продавцима мотивационе магле не бих) – не сматрам да је неморално да знање и искуство које сам стекао поделим са људима како бих зарадио макар за кирију, одржавање блога и своју децу. Живим веома скромно и не познајем велике апетите. Не крадем. Донације су на добровољној бази тако да заиста не разумем како неко може да ме осуђује. Немам тарифу. Не тргујем са Богом. Нико се није покајао што је сарађивао са мном, нити коме остах дужан одговор на питање колико знање и компетенције могу да пруже. Данас људи наплаћују своје време и знање а промовишу професионалну брижност. Неки су у томе преваранти, други нису. Ови први монетизују шупљу причу. Овим другим, и поред одговарајуће струке, недостаје ипак неки ниво безусловног сусретања другог, јер ће ти помоћи само ако имаш кеш да платиш фиксну терапију. Зато је моја маленкост оставила слободу и простор другима да сами одреде једнократни износ (нико не говори о трајном издржавању!) а не да на сваки мој став постављам тарифни систем. Ако неко у томе види проблем, нека се осврне мало око себе, нека види на које глупости људи троше паре. Имате, примера ради, данас клинце, доколичаре и беспосличаре, који по три сата стримују игрицу на Јутјубу и прати их по два милиона људи. Замислите, неко донира да гледа како неко игра глупу игрицу? И то нико не доводи у питање, а овде где се покушава понудити већи ниво смисла – одмах је све за сумњу и презирање. Они који осуђују нека се осврну мало око себе, јер ни на једној платформи (сајт, форум, јутјуб, итд.) не можете напредовати ако желите да понудите, примера ради, PODCAST ако немате донација. Људи су сами у тој причи годинама и да им је добро у томе сигурно не би позивали људе на подршку.
Што се мене тиче, превише људи поставља питања, а ја нисам толико докон да улазим у интимни свет сваког. Имам неколико људи са којима је права благодат сарађивати, јер се у њиховим питањима и ја изграђујем, тако да је истина да не трпи ни сваки дијалог експлицитно финансијску и безличну трансакцију. Стога, ако ћу то радити, поштено је да зарадим за своје дароване сате и уложену енергију. Ко има проблем са тим, није присиљен ничиме да се пита, ни да помогне. Моје вишегодишње стваралаштво је било годинама доступно – сасвим бесплатно! И за разлику од неких сумњивих ауторитета никада нисам наметао себе за учитеља који има одговор апсолутно на свако питање. Ако знам и умем – кажем, ако не знам и не умем – кажем. То је много коректније неголи да се са нечијом душом играм. А има заиста опасних исповести којих не желим да будем учесник, ни актер.
Са чиме бих, дакле, упоредио ово што радим? Са једним уличним музичарем на улици. Да ли он проси? Не, он не проси и не живи на туђој грбачи као паразит, него својим талентом, који по инерцији ствари није препознат у другим круговима, или једноставно није добио шансу да покаже свој таленат, покушава да одобровољи другог и позове га на већи смисао. Радим од 2006. год у просвети, па не видим проблем да ми у ери глобалног продавања шупље приче на интернету, ово буде додатни посао. Волим то што радим, јер за разлику од неких имам шта да кажем. Ако, дакле, желите – подржите, ако не желите – не судите, али ако и помажете а оптужујете – онда боље немојте ни да помажете.
Хвала на пажњи!