Свакоме је потребан дом у којем се може осећати пријатно, сигурно, да пребива у топлини а да га нико не осуђује и узнемирава. Многима је тесно, нажалост, чак и у својим породицама. Многе су куће пусте, друге су велике али без љубави. Људи су ове године, као и сваке, ишли на одморе, али је знак питања да ли су се вратили још уморнији него што су били. Или постају депресивни због нових обавеза и отплате кредита. Ипак, у свом том многокретању, око нечега, а често ничега, питам се да ли је неко обишао неке светиње или макар повремено одлазио на неко од богослужења у своју парохијску Цркву. Можемо причати шта год хоћемо, искуство је ипак паметније, коме је омилела благодатна нарав Божија, лудачки заљубљена у сваког човека без разлике и селектовања, могао је, и још увек може, да пољуби свети одмор сваки пут доласком у Цркву, по могућству на Литургију. Ако Цркву не доживљавамо као свој дом, кућу, породицу, простор у којем можемо бити прихваћени какви јесмо и растерећени од сваког слома, одморени и радосни, онда је упитно на чему базирамо своју веру ако у Цркви видимо само калемљење на страно тело. И можемо отићи још даље, у парадокс који није дат свакоме, ако и неко не може да оде у Цркву нека му барем она, чак и са дистанце, буде мерило и провера да ли на добром темељу стоји. Када то буде утврдио, онда ће и ван храма у свему и свакоме видети храм, па када ојача Духом онда ће се и тело само приклонити да се одазове на Христову позивницу.

Advertisements