Везујем облаке у своме уму
Као нестворене пертле
Ткам један тајанствени разбој
Сакривен и од мене.
Волим да сам миротворац
Да стварам расулима равнотеже.
Иштем и овај пут путовање
Кроз облачне крвотоке.
И чудим се још увек
Као дете
Како плаветнило надживљава векове
И да ће они који пре нас беху
И који ће тек доћи
Зурити кроз беле двогледе
Исто тако.
Све се стапа и поново растаје
Док густин од ветра и наде
Не постане целина
У којој ће живот обрисати сећање
На сваки сувишак нестајања
А исклесати лик сваког
У незалазно пролеће наоблаченог
У којем ће вечни кип свих сазданих протагониста
Срушити идоле пролазног…

 

Advertisements