Веруј, у мени нема суда према другом. Знај, да никада себе нисам прогласио за вођом народа, нити непогрешивим тумачем. Али, заиста више не знам да ли треба да се плашим од неких умоболних људи или да се само бринем за њихово здравље. Избегавам најмањи облик представљања као учитеља. Само желим да живим и да пишем. Назови то закопавањем, како год хоћеш, али мој начин живљења нити коме намећем, нити желим да ми га ко одузме. Најуморнији сам од оних доконих. За које одвојиш најбоље делове себе у годинама, причању, стварању. После те направе будалом да оним чиме си их извео на чистац од неке заблуде праве проблемом окретањем твојих речи против тебе. Даш им лек а они од њега направе отров и после још тебе оптужују за замењивање теза и вредности. Сада сам у некој чудној фази да нити желим на линији фронта са таквима, нити желим повлачење. Неке усијаности не престају да ме опседају. Најпоштеније је рећи да познајем све своје демоне и да још увек хватам почетак. Зато ми и јесте чудно да након толико година којечега, а негде и ничега, у мом посредовању, наилазим на безумнике који се усуђују да мени, никоме битном, одмеравају колико сам у сујети напредовао и којом трачаријом збрајам људе својим речима на преиспитивање. Надомак сам четредесет лета. И веруј, још увек нисам срео човека којем бих без зазора поклонио све своје поверење и све моје тајне. Не, јер се плашим, напротив, живео сам батине и удисао крв док су још неки похађали ђачке клупе, и могао бих се са милион модрица по души похвалити, али нешто љубоморно чувам и за себе не бих ли са бар нечим изашао смело пред Господа, него јер немам више времена и снаге да се бацам тамо где је другом моје присуство и давање најбезвредније. Зашто бих то радио себи? Нисам више дете. Не знам зашто је људима тако тешко да живе једноставно своје животе и гледају своја посла? Зашто мисле да морају да буду актери и оцењивачи нечијег лика и дела до најсрамнијег огољивања другог и његове сводивости? Не мислим, дакле, само на себе. Ноћи дочекујем као сусрет са оним невидљивим. Дане дочекујем као сусрет са оним преломним. Верујем да сам сит живота, али не у оном погрдном смислу речи. Верујем да сам доживео довољно и примио пуноћу. Није то отпор. Само ми је чудно како се цео свет бори за хлеб и кров над главом тражећи каријеру или спонзора, док за то време видим властиту усамљеност јер у смрти, потпуно афирмативно, видим залог да остварим себе на најлепши могући начин. Реци то човеку без вере, мислиће да си изгубио разум. Реци човеку од вере, неће схватити којем васкрсењу се приклонио. Бирам ћутање да би освајање Неба било истанчаније. Теби желим да добро буде, али своје кораке ћеш морати сам да окујеш челиком ако желиш да тамо где прођеш оставиш милосрдни траг над бруталном историјом…

Advertisements