Сваки сноп попуцале земље
има своје уморе…
Одмарам кичму својих зеница
Заглављен у океанима
Небеске мождине…
Треперим невидљиве рукаве
Умивајући се златним уљем
Са заборављеног прага…
Ћутим сновима гласних птица
Подсећањем завејаношћу
Љуботворне хрскавице…
Данас сам успео да постанем човек
Макар на кратко…
Данас сам облацима наместио шишке
Да се више смеју
И према људима бољи буду…
Данас сам закопчан својом женом
И дечицом потпуно наглавачке…
И да ти право кажем
После таквог благодатног шамара
После свега од ове радости:
Не треба ми више…

Advertisements