Чудно је…
Људи хоће да си отворен…
Да предаш исповест до краја…
Целог себе…
И онда их штедиш годинама
Управо од себе…
Негде поједеш довољно срама
Што дозволиш ветрове
Да будеш њима потпомогнут,
А онда пожелиш заиста
Да у њима пронађеш пријатеља
Којег су ти нудили безусловно…
И дозволиш им све
Спустиш стид, гард и парнице,
А када угледају шта ти све
на срцу почива –
Побегну преко ноћи
Са неким старим тобом
Који им је био дражи
Од проливања сопства
Које си им пружио
Јер им је тај измишљени био блажи
Спрам садашње емоције ропства…

Advertisements