Чудно је…
Људи хоће да си отворен…
Да предаш исповест до краја…
Целог себе…
И онда их штедиш годинама
Управо од себе…
Негде поједеш довољно срама
Што дозволиш ветрове
Да будеш њима потпомогнут,
А онда пожелиш заиста
Да у њима пронађеш пријатеља
Којег су ти нудили безусловно…
И дозволиш им све
Спустиш стид, гард и парнице,
А када угледају шта ти све
на срцу почива –
Побегну преко ноћи
Са неким старим тобом
Који им је био дражи
Од проливања сопства
Које си им пружио
Јер им је тај измишљени био блажи
Спрам садашње емоције ропства…