Људи лепоту сматрају светим и недостижним идеалом пред којим осећају ужас и дрхтање, или, онај трепет искона који не трпи никакво експлоатисање а заслужује свето поштовање. Неки мисле да је лепота компромитована првим уновчавањем. Да онај или оно кроз којег или шта лепота пробија своје прве снопове нужно доводи до проституизма сопства.

Занимљиво је приметити људске реакције у додиру или сусрету са лепотом. Какав год подметач лепоте био посреди. Једни осећају задивљеност пред којом се сами преображавају јер их лепота оплемењује. Други осећају зазирање, јер се пред лепотом другачијом од себе осећају фрустрирано и угрожено будући да у себи не налазе лепоте. Лепота им се јавља као непријатељ. Не зато што је непријатељ, него јер у односу према себи изнутра нивелишу однос према лепоти споља. Оспољују се према њој као уљезу. Зато на много места у данашње време можемо приметити различите плодове деструкције. Да се нечија лепота дословно унакази. Уништи, понизи и прогна. Криминална сцена је некада дечија прича у поређењу са хорорима нечије иживљавајуће патологије.

За Христа је писано да његови мучитељи не нађоше никакве лепоте на Њему. “Ништа посебно!”, рекао би данас наш равнодушни народ. Убили су Га не јер није поседовао неку оспољену лепоту, него јер је сведочио, еманирао, лепоту. Јер се није уклапао у профил деструктивних.

Данашња борба за лепоту је одавно задобила гротескне обрисе. Од индустријализације модних детаља преко различитих козметичких препарата и операционих захвата до филтеризоване мобилне стварности. Поставља се питање: шта је од човека остало? Свако би да носи профил лепоте коју објективно не поседује. Дуализам прождире човека. Човек вапи да пронађе лепоту у себи на основу које би био прихваћен и поштован у друштву. Јер, није до лепоте него до онога ко воли своју душу и друге. Јер, није до људских похвала него до оног ко не болује од нечије потврде. Манекенски синдром комплексира неостварене људе. Разлог више који буди мржњу у људима да пониште лепоту која им се намеће. Не налазећи знакове подударности са рекламним промоцијама савршено извајане лепоте, било путем дотеране физиономије или новостечених врлина, људи се претварају у чудовишта против сваког вида лепоте. Други оличен лепотом се заиста третира као конкуренција. Барбика убија барбику без обзира да ли је посреди мушка или женска барбика.

Али, немогуће је кретати се логиком предатора на пољу освајања лепоте. Лепота никада није била ствар престижа. Данас се глорификују моралне и духовне наказе јер је људима тако лакше да се теше будући да се пореде са онима због којих не морају да се мењају. Христос се родио у штали и живео до смрти без похвале и части. Да ли Га је то понизило? Несумњиво. Да ли је због тога наметао себи комплексе и прекидао доток љубавног исцељења другима? Никако. Јер је добро знао да је лепота недостојна непристојне понуде.

Ко нам данас говори о лепоти? Нико. Или, барем не довољно. Упалите ли компјутер или ТВ о лепоти ће причати људи са пола килограма шминке и пола килограма пластике. Силиконска стварност је неуспешан дохват преображајне лепоте. Ни то не би било тако велико зло да иза све плејаде не сведоче дубоко искомплексирани људи неподобни свог положаја. Некомпетентни да говоре из дубине лепоте свог срца шта лепота заиста јесте. Осим сексистичке конвулзије и необразоване (самим тим неодуховљене) конфузије, сведоци смо да нам лепоту сведоче морални и духовни богаљи који нити сами у лепоти стоје, нити дају другима да се лепота боље од њих види. А човек би морао бити истинска наказа да њиховим сведочењима поверује.

Аутентичан печат лепоте Божијег стварања је, на пример, дете. Пред невиношћу и крхкошћу једног детета се могу савити све супериорне галаксије. Јер је дете лепо управо због тога што није запрљано било каквим концептом какво мора бити, како се понашати и изгледати. Не зна за комплексе. А невиност се ту промаља као свечана аура која штити дете од грозоморне промоције шта за монстуме лепота представља, јер лепота детета нити разуме, нити може и треба да се према лепоти монструма преображава. Стога, није лепота она димензија на коју свет алудира и призива према мери своје морбидне аутокорекције, него тајна која се догађа једино у нутринама бића свакога ко се усудио да воли. Да ли то значи да ће неко због тога више бити вољен и потврђен? Погледајте Христа на крсту па ће вам се само рећи, јер он подигнут од земље мада понижен не губи ништа од своје лепоте, а барбика мада уземљена сваком премазаношћу колико год се величала не губи понижење. Без обзира да ли је посреди мушка или женска барбика – пад и срамота остаје…

Advertisements