Чудно је кад живиш сам
Када се осипаш на упорне помисли
Када се уносиш у светове монотоних.
Тада моја душа мање једе
Мање се креће
Мало живи од расправа
Осим када пред огледалом засуче руке
Па некада до касних сати
Када се казаљке рвају иза поноћи
Почне ментална обдукција.
Али чак и тада су миле звезде
Када палим цигарету око два ујутру
По увек истом реду вожње
И питам Бога да ли је све у реду
Како Му је прошао дан.
Не знам.
Не стојим у молитви
Нити ми је драг сан.
Имам осећај као да нешто пријатно чекам
Можда неки поветарац
Можда пробуђену птицу иза крошње
Чисто да јој тихо кажем да настави
Да спава.
Данас је био тежак дан.
И сутра ће.
Али ове ноћне страже испијам светим кисеоником
И чекам полако да са тишином престанем
Када ноћ пољуби сунце
И уступи му дан…

Advertisements