Докле год се поредиш
Са другима
Колико си испред њих
Или иза њих
Веруј да самим поређењем
Можеш знати
Да ниси нимало напредовао.
Живот је нешто више
Од безумља такмичења
Од лутрије каријерног.
Свака врлина се квари
Управо одмером
Јер на дну сваког премера
Лежи страх
Да ће бољи од нас да нас престигну
Да ће гори од нас престићи
И ове најбоље
А да ће на крају онај који брине
Остати сам, посрнуо и одбачен.
Тако се не може живети, моје дете.
Пусти рачунице да себи праве штету
А ти се повуци под смарагдне градове.
Кажем ти
Неће проћи пуно времена
А ти ћеш наћи оно што нико не тражи
Спокој и усред њега
Трпезу и пристаниште
Да усидрен на крајевима својих лука
Жубориш тихим осмехом
Који се ничим не компромитује…

Advertisements