Неки људи су неуморни да поткопавају туђа утврђења у име добрих намера. Неки су толико брутални да чак и своме хумору дају високи кредибилитет. Ако се на пасујеш према таквим намерама и таквом хумору, којима је унапред подигнута невероватна “теологија одбране” свог приступа, аутоматски седаш на оптуженичку клупу као сујетан човек неспособан да отрпиш најмање. Увек је представљао феномен како они који се позивају на ниво водостаја нечије сујете чим добију прву чвргу истом мером реагују киселим осећањем сујете много више.

Где је проблем? Ако онај који седа на оптуженичку клупу не преиспитује ниво сујете у ономе који себи даје за смелост и право да малтретира другог. Онда се јасно види како долази до злонамерне замене теза. И иде се још даље: додаје се оптужба на оптужбу уз незаобилазан корпус набрајања нечијих недостатака. Кристално се поставља питање: ко је ту онда заиста сујетан?

Примера ради, човек којем не прија такав ниво опхођења дискретно и без јавног узимања сведока скреће пажњу дотичном шта је то што му не прија у посредовању другог. Нису сви људи исти, па оно што некога засмејава и тера на размишљање, другог уопште не покреће. Друга страна сада уместо да преиспита своју “дипломатију” и “смисао за хумор”, или да се макар пристојно дистанцира ако већ неће да коригује свој приступ у сусретању другог, покреће лавину оптужби. Дакле, онај коме за циљ није било да се бави нечијим недостацима, постаје таргетован као неко који сам врви од недостатака. Не желећи да буде део нечијих лудила постаје усисан у туђе лудило.

Генијално колико је глупо!

А човек би био још глупљи када би поверовао у такав психотичан дијалог. Јер дијалога нема у старту будући да је онај који тлачи одсечен својом сујетом само зато што није могао да поверује у своје најамње несавршенство на које му је други, ничим изазван, добронамерно указао.

Има, дакле, људи који нису сујетни, али не зато што су достигли додир небеских пашњака, него јер су толико напредовали у својој неосетљивости да им се чак ни сујета не покреће. Ако ћу онда бирати између своје сујете и клиничке бескрупулозности, онда радије бирам своју сујету која ме и погрешивим чини живим, неголи што ћу дозволити да ономе ко је стао изнад своје сујете малтретира било кога јер своју стварност мери према сменама својих расположења.

Advertisements