Градови не знају за одморе. Хормони су прометнији. Адреналин луђи. За сваког се неки кутак тајне догађа беседом. Контејнери су намирени. Пси не престају да лају. Оно што се није поштовало чува своје одступнице, оно што се тек задобија отпушта барикаду. Многи мисле да са њима ништа није у реду. А све је у реду. Можда су само преквалификовани да схваћени и примљени буду. Узроци и последице не престају да кидају ждрело. Не сумњамо у претке нимало, а не пада нам на ум да смо у њиховим одлукама донекле остали запечаћени. У пресеку да живимо немилосрдно своју судбину баш зато што смо поштени. Или, бар неки од нас. У покушају. Све је лакрдија. И парче смеха, и суза Раја. Тек када испратиш најбоље делове себе на заслужени одмор од твога битисања, тек тада спознајеш колико ниси поштовао моменат који траје, а који је имао шансу да у неком другом теби сазида небеске олуке да преусмери све твоје жалосне кише. Са онима пред којима си стајао најближе…

 

Advertisements