Неке ствари није досадно понављати као што човеку никада није сувишно се смејати. Игра мале деце нас увек подсети на једну невиност када нисмо познавали тајну зла и грч тескобе у зарађивању хлеба и крова над главом. Неке сигурности смо изгубили, неке друге смо у зноју лица свога задобили. Укусни погледи припадају малим залогајима стварности. Менталитет садашњице је изгубио могућност племенитог апсорбовања. Као да испијамо све до максимума а да не стигнемо да региструјемо ни мирис и укус прогутаног. Причам за догађаје, људе, оно увек тривијално које лукаво избегава часове монотоније, тих верних и подмуклих шамара једноличног. Данашњи нараштај је опасно погубио могућност дуготрајног сагледавања „чега/кога“, а самим тим и дивљења пред истом запремином. Као да се „свему/свима“ приступа готово инертно, површно, са некад летимичним осмехом који брже прође од једног дечијег намигивања. Налик човеку који узима највредније књиге света а само брзим погледима прелази преко њему небитних страница записаног. Контемплација је непожељна. Дозвољава се евентуално „флеш“ брзосензитивног. Као да влада неки недефинисани страх да се човек намерно лимитира на једну димензију која пак не мора да значи аутоматско застрањење, већ укорењивање и раслојавање за друге нијансе вишедимензионалог. Не вреди, човек ће почети да живи тек када целим бићем буде почео да се уноси у сваки сегмент другопостојећег. Уколико фрагментарна дегустација, половична и површна, буде доминирала на сваком нерву онога ко се својој флегматичности клања, дотле нећемо моћи да говоримо о човеку који је позван да целог себе продухови нествореном љубављу за све „друго/другачије“ од себе самог. Остаће само неки инстиктивни преживари у нама који ће до максимале сваке тупоумности делегирати најглупље безумље битисања. И гледај, већ се виде последице…ако смо у себи уништили најбоље…

 

Advertisements