Живот је као једна испуцала стена која се не да сломити. Гради и разграђује човека онолико колико се сам човек гради и разграђује. Бујица је немилосрдна често против испуцалих шавова. Дрхтања су некад виша сила која разара кости најсуровијим промајама. Није све до човека…али није све ни без човека…Живот је муцање смисла у епилептичним нападима духа. Од духа до Духа. Од крви до светих паравана. Човек је камен којим се гради Царство, а опет, човек је земља која не трпи стабилне форме. Човек је жива доксологија подвојености. Ако је неко уништио овај свет то су они који су се трудили да га што више дотерају вештачким постојаностима. Авај, слобода се не може вежбати! Може се само живети као дар упркос липтањима. Јер је оштра као жилет између два језика. Свака форма која јамчи дисциплинованост врлине већ је фиксирана стварност. Ту слободе не може бити. Божије постојање је аритмично и неухватљиво, а човеку није дат ништа мањи задатак самоизмицања. Зато су аутентична само она блаженства која доводе човека до несвести о себи. Када је човек сам себи тајна и не зна да има постојање. Када се заиста види какав јесте изван подвучених обруча самоочуваног…