Боже, какав дан!
Каква печал на свим удовима избразданих мене!
Као да су ми скидали све коже са тела
Па их поново на кости наносили.
Као да је сам ђаво армијама жилета
Засађивао на сваких пола милиметара
Најгори део мене.
Станем ли испред ока – звона нема!
Станем ли иза ока – Бога нема!
Плотуни и муње свираше старе дисторзије неповратног!
Данас сам мислио да је то тај дан
Да сам послат бескрајно тамо где дах не мирише
Нити да ће вратити цвет
На земљу која не познаје бојиште.
Моји кораци су на штакама марширали
Гледајући без навијања
Борбу паса у поткожним аренама.
Сада сам глувонем.
Не знам шта је остало.
Не знам шта преживело.
Бројим рањенике на покланим пољима
Нема ниједног да је утекао.
Шта год да је сломљено сада
Биће метак који се залеће у онострано…