Човек је некада распет између више нада. Тешко је лоцирати саму наду или је демистификовати од евентуалне заблуде. Неке су наде илузорне, али, игром сарказма егзистенције, могу да учине да неки људи не скидају осмехе. Барем док од лудила не изгубе све боје на кожним теснацима свога лица. Јер, нада сама по себи не решава ствар. Може да превари човека. Или, можда човек својом неодговорношћу пре жели да надигра саму наду. Да му она дође као финални растеретитељ свих животних тескоба, а да он сам по себи ни мишљу не трепне. Ту лежи главни подметач сумње. И сигурно је да је таква сумња основана. Јер сумња није овде усмерена против наде, већ против човека да би довела човека до места наде. Све друго је осигуравање псеудо-брава. Катанчење властитих психоза. У смислу да ће оданост суровим стихијама једноличне равнодушности сама од себе установити преображај тамо где човеку првом није стало. А то је већ брутално поигравање са сопственим варничењем битисања. Можда је пре одгонетка у прескоку свих нада овога света. Од психолошких надметања. Од компаративне логике субверзивног. Шта онда спасава? Уздање у Богочовека. Христа. Конкретног. Суштог. Оног Који опредмећује невидљиво и продуховљује заражено. Који чини коначно запажање свега постојећег. Јер нада као уздање у Њега једино не трпи смењивање и разочарење. И само Он може да покаже где је клинч сваке лажне наде која не решава ништа а може да у свему и свима смета све. Када, дакле, дође до такве реформације свести, утемељеној на Христу, онда се указује света нада која својим сноповима раскринкава и преображава далекосежно све оне заблудне којима су се многе попут паразита храниле људима…

Advertisements