У неким боловањима најлакше је инертно стајати. Човек често мисли да се ствари решавају саме од себе. Његово је да ћути и болује. За остатак од сопства шта преживи и остане. Ако се бол некада и смилује да предахне на трен, човек у томе види благослов, готово лутрију постојања. Свака бол има за циљ да подсети човека на људскост. На преиспитивање. Да се нису неке друге патологије у њему зацементирале. Свака криза исписује тајно писмо невидљивим мастилом на полеђини душе. Треба радити на дешифровању писма. И ко је главни потписник иза њега. Најбизарнији сценарио који човеку може да се деси јесте да добија писма од своје душе коју не познаје, јер се душа потписује анонимно. Спознати себе, дакле, није лак задатак. Нити његов циљ има коначни примерак у којем даљег тиража неће бити. Човек је биће продукције и хиперпродукције. Увек штампа нешто у себи. И оно што треба и оно што не треба. Штампарија је добра али не ради машина. Ако и ради, троши се у празно. Тек када поправи своје унутрашње зупчанике, и машина ће добро радити. А онда можемо говорити о стицању благодатног имунитета који није отпоран на присуство другог. И, коначно, о спознавању адресе са које менталне воденице долазе писма чије речи, тек у светлости Другог, може са невидљивог прилива прочитати као видљиво слово смисла. Све друго је стајање у месту…

Advertisements