Не мораш увек журити у свему. Пусти некада да се нешто догоди без тебе. Без твог светог посредовања. Неће свет умрети ако си једном зауставио време на свом похабаном сату. Допусти себи некад здравицу неке нове шансе. Одупри се ономе што те односи да би нашао Дух којим ћеш бити ношен. Неће свет умрети ако једном пређеш дозвољене границе. И колико су реалне границе којима живиш? Шта се иза граница постављеног пружа? Како ћеш знати ако не дозволиш себи да непознато постане изненађење. Пусти раднике да некад ревнују без тебе. Положи циглу са својим лицем према нетипичном. Нека окови сами спласну. Пусти да некада отимања у теби не побегну више ни на једну страну сакривене улице. Оголи се. Обнажи се. Пусти да душа пљуне прву ноту заривеног. Нека вришти. Пусти је. Научиће мелос чим прође пакао. Пусти бриге макар на трен да спадну као балвани усред воде. Кажем ти, неки ће донети многи род а други постати мост ка оностраном. Не опири се правдом! На правди сви су пали и огулили оно мало ореола сакупљених на гомили позлаћеног. Свет не почива на твоме постојању. То си до сада требао научити. Оно што је у теби сувишно – одстраниће се, што је у мањку – допуниће се, али мораш пустити себе на миру, и све прошлости којима си протицао. Када своју прошлост будеш оставио на миру, онда нећеш морати више да тражиш амбисе пред напуштеним односима…