Да ли је заиста по овом неправославном схватању човек биће без слободе? Да ли је заиста све унапред одређено (неко ће рећи „записано“)? Не искључујем да су реформатори до овог става дошли на основу апостолског исказа да Бог једне подиже за прославу а друге за пропадање. И да није ова проблематика посреди, никада ми се није допадао овај апостолски став. Човек је мисионарио према своме знању, умећу и благодати у своје време, према култоролошком миљеу у којем се затекао и који је користио, како је знао. Учешће од светости не значи трајни отклон од погрешивости (писао сам о томе, да се не понављам), али то сада и није тема. Само сам хтео да укажем да ако неки став долази не само од апостола, него и других светитеља, да не значи да су стопроцентно загарантоване истине. Ако је контрадикторно, не значи да није реално. Ако је погрешиво, не значи да је достојно једино презира и саблажњавања. Увек морамо радити на властитом искораку у парадоксима.

Дакле, шта човека одређује као биће постојања? Његова слободна воља? Судбина? Бог који унапред одређује ко ће да се спаси а ко не? Ревност људска која је маргинална јер само благодат раздужује? Ништа од овога. Мера човека је мера Христа. Уподобљавање. Усличњавање Прототипу Христу. Ако је догматски шаблон да нас Бог Отац само у Сину види и познаје, онда је евидентно да изван ове димензије, сва постављена питања показују сувишак који или треба преиспитати и преобразити или преиспитати и одстранити. Али, када се указује на Христа, не мисли се на прикопчавање некоме кога човек не познаје и не воли, јер би онда уподобљавање постало силовање, него управо на Богочовеку који се постепено упознаје и чија се љубав изнова открива у нутринама властитог субјекта.

Ако полазимо од свести неких да је Бог унапред одредио ко ће се спасити, онда не можемо оставити простора за слободну вољу, стваралаштво, парадоксе, уопште узев губи се било какав смисао. Поставља се питање: чему ревност уопште? На феномен „изабраности“ од стране Бога насели су многи у некој псеудо-пророчкој злурадости што ће за једне бити спасења а други ће се чварити у паклу како су заслужили. Мало коме пада на ум да оваквим примитивним ставом о унапред постављеној одређености, човек не мора да брине ни за шта и ни за кога, јер сва одговорност, по тој логици ствари, онда пада на Бога. За шта и због кога се трудити када ће без обзира на мотиве и исход Бог свакако урадити по своме? Овде нешто шкрипи до највулгарније банализације. Као да се две различите типологије времена сударају до максималне одбојности.

Истина, Бог има свој план који је започет Христовим очовечењем и васкрсењем, али још није довршен свенародним васкрсењем и вазнесењем. Хтели ми то или не, свет се креће према пуноћи и тријумфалности радикалне есхатологије. Већ ту можемо назрети неки вид неминовности („судбоносности“), јер се наша слобода не пита пред оним што је унапред постављено као Божији модус постојања света. Можемо рећи још провокативније да је оваква одлука о свету донета за свет још пре стварања света. Али, то не значи да је сваки човек без слободе. Не значи да судбина и Бог исто место части и власти деле. Судбина је детерминизам у самом корену проблема. Ту нема простора за људскост у најмањим нијансама. Поистовећење судбине и Божије воље има исход у светогрђу, јер на неки начин долазимо до трења као да су пред нама два бога, или, да можда ни сам Бог не може бити слободан од своје судбине (нпр. дрхтање у Гетсиманском врту). Овде смо на месту спекулативног, ништа више. Али, ако одемо још даље, видећемо чак и на старозаветним примерима како Бог умољен својим људима (нпр. Мојсије) одступа од одређених намера, као и на неким новозаветним примерима како Богочовек умољен од људи (нпр. Хананејка) одустаје од својих првобитних намера. Зашто је то важно? Да би се показало да наш Бог није дрвен, мада је и дрво савитљиво, него да није од челика, него бира флексибилност. Дакле, не само што је само Он слободан од судбине, него је слободан да и другог учини слободним од неке проблематике у којој се нашао. А у сфери судбине, предестинације, итд., тога нема, јер је тамо све фиксирано, не трпи измене, закуцано као на крсту ексер. Христос није остао фиксиран неизбежношћу смрти која ломи сваки век и нараштај, него је управо на тој најпроблематичнијој обестемељености сваке егзистенције отемељио нови начин постојања по слободи.

Са друге стране, у свакодневном уличном маниру, можемо и данас са једним сујеверним страхом чути и међу образованима неки грч у грлу када готово до невероватног самопоуздања на проблематику неког (читај: фатални исход) говоре да је „тако било записано“. Јер, друго решење не виде. Овако свака недоумица добија разрешење у том „записаном“ и онда нити ко мора даље нешто осећати и мислити, јер „записано“ омогућава безболну позицију неутралног. Видимо да хришћанско искуство није такво и да трпи модификације – прекројавање властите „судбине“. „Судбина“ овде има синонимно преклапање властитог живота као света креирања и обликовања (одговорности и стваралаштва) без тога да је неко други узрочник, али да дозвољава Д/другом да буде сарадник на животној позорници). Заправо, Христос иде много даље: Он саме датости у чијим невољама неко пребива претаче у преданости Његовом Оцу.

Можемо говорити о Промислу. Промисао као остваривање одређеног Божијег плана на глобалном или индивидуалном нивоу. Призиву Божијем. Призивању које никада не престаје. Бог призива човека из неживота у живот. Призива човека да до краја живота остане доследан и веран упркос падовима. Призива на нови начин сваку нову генерацију, јер мисли и на оне који се још нису родили. Између Призива и Промисла само човек чини тачку разликовања, али не и Бог. Али призив није исто што и „запис“. Нешто унапред наумљено до сваког сакаћења слободе. Спекулативно, можемо довести у питање слободу апостола Павла, тада гонитеља Савла, на путу за Дамаск, јер то дефинитивно јесте био неки вид упада на слободу човека. Али, нисмо видели терор. Видели смо јављање Божије. Мада је сигурно првобитни одзив апостола Павла био утемељен на страху, збуњености и слепилу у којем се нашао. Као што може спекулисати да је архангел Гаврило упао у слободу Дјеве Марије. Али нисмо видели терор за који се Богородица није питала, па да је њена улога била по принуди. Можда је и она била у почетку уплашена и несигурна, јер јој је њена будућност још била загонетка. Да не заборавим једно дискутабилно место које заслужује макар читање, а то је мисао светог Јефрема Сирина који је тумачећи речи Христове да је најмањи у Царству Небеском већи од пророка Јована Крститеља дао занимљиву мисао да је Јован био пророк од утробе мајке изабран од Бога без своје слободне воље, и да већа награда припада онима који су се по слободној вољи одазвали. Лепо расуђивање, али се ограђујем од објективности. Јер и даље верујем да је свако питан.

Бог је изнад времена и простора. Мало дете види као старог човека. Старог човека види као васкрслог. А да се за нас у времену и простору руковођени узрочно – последичним везама, ништа од тога још није десило (можемо спекулативно рећи да Мојсије у свом времену на Синају види истог Христа који га у Своме времену на Тавору види поред себе као да исти Портал Непролазног деле). Али, то ниједног тренутка не значи дефицит слободне воље и слободног избора. Имамо парадоксе. А детерминизам судбине, предестинације, итд., не уме да мисли и делује у оквиру парадокса. Отуда толико затварања човека под неки слепи кључ тамнице у којој је човеку узалуд, да цитирам Васкрслог на путу за Дамаск, „праћати се“ (праћакати се као риба на сувом, противити се). Јер, апостол је могао и након сусрета са Христом да настави да се противи, али није. Спекулативно на овом месту је следеће: да ли је Бог унапред знао да ће се Савле (после Павле) одазвати? Несумњиво јесте. Да ли је то била повреда исконске љуске слободе? Није, јер као и Дјева, тако и Савле – могли су одбити даље учешће у развоју Божије мисије.

Хајде да сада продубимо проблем са неким питањима која је поставио један мој пријатељ. Да ли су апостоли били унапред одређени за своју службу? Да ли су то морали да буду баш они или су могли бити и неки други? Да ли је Јуда био предодређен да изда и колико је био слободан у тој одлуци? Да ли је слепи од рођења предодређен да се на њему објави слава Господа и у којој мери је био слободан, јер јер његов цео дотадашњи живот условљен? Да ли постоје „изоловани случајеви“, односно, људи које су предодређени Божијим промислом ради поуке, на корист и спасење другима? Овде ћемо се зауставити, јер овако компаративно можемо унедоглед.

Једноставно речено, свако је био слободан да каже Богу „Не!“. Да су апостоли хтели другачије да воде животе, онда не би били апостоли. Видели су нешто недефинисано у Христу што их је магнетно привлачило да се одазову позиву који у почетку нису ни разумели. Могли су, дакле, да буду неки други људи апостоли, али ови су се одазвали. Јуда се помиње као син погибли још у старозаветним списима и пророштвима. Можда у оно време он није могао знати да се писма и на њега односе. Мислим да је Јуда превише наглашен у историји Цркве као негативац. Чак се и пред свако Причешће прво помиње Јуда, па тек онда се из Мистичне Чаше предаје Сам Христос. Опомена је на месту, али статистички гледано ми смо више пута убили Христа него он, а притом више смо даровани него он – што ће рећи да је наше зло претежније („Коме је много дато, много ће се од њега и тражити“). Јуда није био предодређен да изда. Био је међу апостолима. Значи да је чинио чуда и проповедао исто као и остали. Биће да у своме апостолству није разумео Христову мисију (сада се враћамо на почетак текста зашто казах да се не слажем са ставом другог апостола само зато што долази од апостола) као што ни други апостоли нису разумели све до Васкрсења Христовог. Уосталом, показатељ да предестинација не функционише на Јудином примеру је тај што је Христос три године говорио ученицима да ће пострадати у Јерусалиму као и да ће га један издати. Дакле, остављао је довољно простора и времена да се развој чак и Његове мисије другачије одвија. Што ће рећи да је Јуда имао могућност да одигра партију живота другачије, а онда би се можда и други сценарио одвијао (не заборавимо да у Гетсиманском врту у једном трену Син ипак тражи од Оца други начин спасења творевине, али после и сам мења одлуку; а свети Максим Исповедник каже да би се Бог очовечио и да није било прародитељског пада, него да би без крста извршио спасење целе творевине).

Дакле, све је подложно изменама. Нема унапред спасених и привилегованих, као ни унапред осуђених и одбачених, јер и Сам Христос на то указује да ће први бити последњи а последњи први. Слепи од рођења је, као и други људи који су боловали од неког дефекта природе, имао своју слободну вољу. Није Бог узроковао његову болест тада као ни данас другима. Да се јаве дела Божија на њему не значи да га је Он таквим направио обогаљеним како би га могао исцелити, јер би то наликовало човеку који је ставио маску и повредио своју жену а после без маске решио да јој пружи раме за плакање кријући да је он учинио злодело, него једноставно може да значи то што је казано: да му Бог жели да не буде у проблему више и да се додиром славе Божије (нестворених енергија) та прослава и исцељење живота другог догађа Његовим посредовањем. Како другачије превести сва та исцељивања и друга чуда ако не као јављање дејстава Божијих да другима једноставно добро буде?

Ми можемо спекулисати да Бог у сваком нараштају подиже неке посебне људе како би били на корист и спасење другим људима, али то није линија предестинације, већ линија подељених талената. А ако је логика и металогика талената, онда изабраних нема, јер се над свима просула благодат, тако да је свако позван и обдарен. Свако се труди, или би требало да се труди, према мери талената који су му дати, али не да их умножава само за себе, или крије чак и од себе, него на корист и изградњу Цркве. Зато нема привилегованих, као ни изабраних, јер су сви позвани да буду свети. А Црква је полупани брод, али ипак брод, који своју временску и надвременску навигацију не црпи из оријентација овога света, већ према нествореном компасу ненормалне љубави Божије која не гледа ко је ко. Јер када би Бог гледао ко је ко, онда бисмо могли рећи да постоји предестинација и да ће се само „изабрани“ спасити. А ако се по апостолу каже да није до онога који трчи већ кога Бог милује, то није предестинација и потцењивање ревности („Ревност за Твој дом изједе ме!“), нити фамозна проблематика на релацији да ли спасава Божија благодат или људска дела, већ Ко/шта је претежније и К/коме је човек наклоњенији. Јер, само по том параметру, на основу нелицемерне љубави према Христу, човек крчи свој живот и осмишљава га према мери којом се сам у њу уноси. Наравно, постоје ненадане ситуације, фаталности, страховити исходи, али не можемо све њих уврстити у дела Промисла, још мање препознати као од Бога дата, али то не значи да Бог неко зло не може Промислом самим да преокрене на добро, него је загонетка, тајна, што човек ретко може сам наслутити своју позицију и улогу док се Промисао на њему тек исписује и обистињава.

Advertisements