Добар је приговор у лицу онога ко уме да воли. Да критикује, не и да критизира. Ипак, неки људи воле своје демоне више него лице другог. Други је дежурни опасач за њихова истезања и проверу властите мегаломаније. Увек је тако било, када се не ради на себи, покушава се насилно кориговати други. Правда се то одбраном своје умишљене врлине а оптужницом нечије сујете. Стваралаштво није тако неодговорно да иде редом и аналитички черечи све што му делује сумњиво или неподобно. Осим што се убија други човек, дефлорише се и неки већи смисао. Никада спознаја није ишла логиком демантовања, већ преиспитивања. То су две различите стварности. Болесном се то не може доказати. А вероватно, нити је могуће, нити је потребно. Покушај да се по сваку цену дискредитовањем другог изнуди неко веће увиђање не може проћи без болних последица. Наравно, претеране похвале стварају ништа мањи тумор. Јер не кастрира само другог развојем сујете, него му додаје и комплексе да никада више бољи од достигнутог неће бити. Коме, дакле, припада приговор? Ономе коме због љубави нећеш доставити освету и коме приговор неће бити константа да се у односу према теби заувек одређује.

Processed with VSCOcam with b4 preset
Advertisements