Једном ће све лепоте избити свој глас до несносне крхотине. И зарити се у рукаве најподлијих. Да не могу више да глуме смирење. Да не могу више да се мигоље. Тикови ће их разобличити. Неурастеније. Не, није да ликујем. Злураде чашице не испијам. Само, надам се. На време сам научио да разликујем своја негодовања од својих мржњи. Али не може се цео живот истрајавати у „светом“ демантовању. Не отвара се ниједан пут за такве прљаве реке. Зато помирење са свима видим као трајни стадијум егзистенције. Колико год се срдио, тога се држим. Ту сам постулирао оно што је од тумора моје душе остало. Угледан, загледан, продором неког већег Госта који се крије од своје власти, јер Он има право да буде Домаћин али га не користи. Њему верујем. Пролазности не пецам. Јефтине сценографије не уврћем осакаћеним шрафцигером ума. Не волим монтажу смисла и крпљење контекста. Онда знаш да ће у једној нездравој неспонтаности завеса брзо пасти. Тако се губи смисао, а ја не желим епилог пре започете новосвести…

Advertisements