У неким поделама ужитка нема. Тужно је видети да те не осећа други. Да не цени твоје залагање. Одвајање. Одвајање од своје самовоље императивом љубави саме и одвајање времена и пажње за другог. Није, дакле, свака подела плод распомамљености. Може бити сладак укус парадокса када у властитом отцепљивању налазиш комад себе за другог а да је управо то даривање одвајањем оно што тебе и другог изграђује. Изолације су укусне ако не потцењују никога. Дистанце су благослов ако не градиш ниједан свет против кога. У неким поделама ужитка има. Други те прећутано осећа као властити импулс бића. Поштује те, али се не храни ласкањем. Одваја се једнако од себе попут тебе. Цепа се у фрагменте да би ти нашао своју целину. Изнова се рушите и састављате у светој кожи односа а да сам однос није нечим условљен или вештачки закрпљен. Постоје моменти када сте обоје удаљени а да ниједном није прекинут доток протока крви. Можете да дишете заједно и на даљини. И да наставите после неког времена тамо где сте једном зауздали проговоре. Није свака изолација бласфемична. Постоје седишта у човеку која нису у власти никог другог до ли оног ко трпи своје преиспитивање. Да ли постоји зла изолација? Свака она која само себе види за водича, пожртвовање и која мери најмање одвајање за другог као да свето дело чини…

Advertisements