Иза мојих плућа слутим раскрснице. Између нестајања и настајања. Ових дана глумим свете мученике. Узимам на себе борбе и болести чију енергију једва разазнајем и препознајем као своју. Мислио сам да ће време просути своје промене. Ништа се од тога није догодило. Цео свет је остао недорасло дете за неки већи покушај. Покушај да се коначно једном нађе човек. Људи су превише кодирани за мој укус. Није да се не желим играти дешифровања, али обијање браве никада није била моја преокупација. Волим слободне. Од свега. Не и равнодушне. За све. Пробијам неке нове теснаце у себи молећи се за ново лице света. Није важно шта од мене остане. Примећујем да је мој мир искрен једино када не мислим на себе. А душа не сме бити продавница која продаје своје разноврсне таленте по ниским или скупим ценама. У сивилу једног рутинског постојања изазов је установити сноп у себи који ће другима бити сведочанство да изговор за своје нерасположење не примете. Само су ми досадни људи који у хоровањима самогласних изнова одређују ниво фреквенције свог вокала а да им објективно није стало да открију у својим суровим певницама каквог су порекла а не само гласа…

Advertisements