„Неки пар се исповедао код неког узорног аскете, Светогорца. Он им је забранио сексуалне односе. Јер су побогу израђали децу и шта ће им сада то даље у животу. То је грех и остале небулозе. Након неког времена почео је брак да пуца по шавовима, да се јављају свађе, нетрпељивост, итд. Досети се муж да посети и Старца Порфирија. Кад је Старац чуо шта и како, саветовао га је да под хитно иде кући и воли своју жену што чешће! Да се не забрањују једно другоме. То је било то. Васкрсли људи после…Други пут, исти свети Порифије Кавсокаливит рече: „Телесна веза мушкарца и жене у браку помаже духовној. То је тешко објаснити. Телесна жеља која их веже, преображава се у духовну. Не умем да ти то објасним. Јер њихова телесна везаност, не постоји само због рађања деце – она на свој начин помаже њиховом духовном везивању. Али то се дешава само са благословом Божијим и Његовом благодаћу. Ван Бога нема овога односа. Овако како данас млади живе не доводи до истинске духовне везе, него помрачује, и људи се много муче. Када делује благодат Божија између мужа и жене, они напредују, изграђују се, стварају и сједињују се и осећају велику љубав међу собом а да то и не говоре. Чак и када су јако удаљени…“

Да ли је сексуалност нешто лоше, па се човек мора уздржавати од ње саме као нешто што по сваку цену ремети саму светињу? У моралном погледу, манихејство је проповедало борбу са материјом ради ослобођења од ње помоћу постепеног умртвљавања тела. Манихејска јерес била је нарочито распрострањена у четвртом и петом веку. Изгледа да је се нисмо ослободили ни у 21. веку макар по питању телесног аспекта. Јер је логично, морално и чак теолошки недопустиво да се након толико векова, нарочито у црквеном амбијенту, изграђују неки преградни зидови који су одавно на нивоу табуа требали бити срушени. Осим ако сами ради глорификације својих психоза желимо да појачамо темељ и сигурност самих зидова да што дуже остану на сили и снази.

Са друге стране, владика Порфирије (дакле, не поменути старац већ тренутно митрополит загребачко-љубљански) је такође приметио пуритански и пијетистички поглед и презир брачника према телу који су ишли дотле да уклањају иконе Христове из собе током сексуалног акта не схватајући да тим чином велику грешку чине, а ишао је још даље па је поредио брачну постељину са Часном Трпезом односно Евхаристијом. Можда нам овакав либералан став делује чудно, али не заборавимо речи др Владете Јеротића који је говорио да истовремени оргазам мушкарца и жене током зачећа детета може бити једна бледа слика (али ипак слика) – сједињења са Богом!!! Дакле, по тој логици, металогици, ствари, сексуалност није никакав прљави акт, већ може бити једна од дубоких метафизичких рефлексија саме примљене светости. Ово треба опрезно сагледавати.

Помало је тужно видети након толико времена да се о неке ствари људи још увек саплићу. Чим се помене тема сексуалности, једни се саблажњавају, други додатно острашћују, а фамозни пуританци стварају своје фанатичне самоодбрамбене механизме чак и када их нико објективно не напада, нити у чему ускраћује. Трагично је видети нечија искуства у Цркви која су етикетирана сваком нечистотом зато што су се двоје заљубили, или не дај Боже, заједно спавали. Чак и ако су у браку!? Неке ствари се толико банализују, јер и тамо где нема проблема, девијантан ум проналази проблем. Узмимо за пример свету тајну брака. Где је њена светост ако се у неким, примера ради, монашким климама супружници посматрају као они који прљају свето место манастира, а други се још додатно труде да их тамо раставе, заваде и на крају из манастира избаце? Јер, авај, уносе „место саблазни“ за овакве „свете“ подвижнике. У питању је такав психотичан менталитет који да им сам Бог дође и лично каже: „Рађајте се и множите!“, они би се и пред Њим позивали на духовнике, каноне, неморалност, итд. Нешто не видесмо у Јеванђељу да је Христос имао проблема са блудницима. Не, напротив. Имао је проблема управо са моралистима и законицима. О овоме треба промишљати. Али, није сувишно прозвати и супружнике: где је њихова света тајна брака када изгубе љубав (а самим тим и сексуалну привлачност) једно према другоме? Не показујем прстом да је неко конкретно крив, али бојим се да ни сама Црква није довољно (или можда икада) размишљала о томе колико је бракова пропало управо због инсистирања на „братско-сестринском-у-Христу-односу“. А када се један љубећи други претвори у цимера, онда се осим вишка обамрлости не може пуно очекивати од живота у таквом односу.

Вратимо се на тему. Евидентно је да немају сви људи исти либидо. То је довољан аргумент који показује да и претерана апстиненција као и претерана неуздржаност нису одговарајућег, самим тим ни истоветног интезитета, по сваког човека (када кажем „човек“ не мислим само на мушкарца, него и на жену једнако). Био човек аскета у пустињи или породичан човек са више деце, нико нема исти либидо. Може се једнако страдати на оба фронта. Можемо спекулисати о могућности преусмеравања сексуалне енергије у стваралаче сврхе или као печат исконске људске чежње да се сједини са Богом, али то не значи да можемо наћи финално решење или саму сексуалну енергију посматрати као патологију једне нимфоманије. Можда је за некога светогрђе, али усуђујем се рећи да на један узвишени начин, про-телесно и про-полно, али и над-телесно и над-полно, водимо љубав у Духу Светоме на свакој Литургији са Богом Тројичним. Ово треба са страхом и поштовањем сагледавати.

Не знам. Људи су људи. Мушкарци једнако говоре о сексу и прижељкују секс као и жене. Увек ме је бринуло здравље оних који су у томе тражили табуизам и повод за непријатност и круто држање. Када кажем „секс“, не мислим на јефтину сексуалну револуцију, нити на неки банални блуд и порнографију, него алудирам на двоје које се једноставно – воле. Забрињавајуће је докле неке ствари могу ићи. Неки се уздржавају до ступања у брак а после постају „легализацијом блуда“ много гори , а други дозвољавају да им и однос и брак пропадну само зато што су се сексуално охладили једно према другоме. Рецимо, мени је и даље загонетка како је неким људима лакше да преваре вољено биће, неголи да налазе сексуалну привлачност у ономе кога воле? Шта, стиде се да узму иницијатву? Боје се да искажу своје жеље? Па онда ту нема љубави, јер у тајни љубави делује тајна слободе. Ако се устручаваш тамо где би требало да си најслободнији, онда је таква љубав упитног карактера. Наравно, неко ће то устручавање да преводи као свету уздржаност, морални императив, аскетски доскок у светост, итд., али ако човек мало дубље заголица пре ће набасати на изговоре за властите одлуке.

Сексуална привлачност има велику улогу у једном односу, па тиме и браку. Када волиш некога не волиш само део тог некога, него целог, цело психофизичко и духовно устројство тог другог. Сецирати који део некога ћемо да волимо а који нећемо показује фрагментарност наше љубави и наше подвојености. Проблем, ништа мање, датира од појединаца у мантијама на једној страни који живе за што више уплитања у нечији сексуални однос, и од оних који живе по таквом „благослову“ као у каквом кавезу где у постељини сада више нема два већ три сведока. Тужна поставка ствари. Али је много теже људима који фрустрирају себе разним псеудо-хришћанским и псеудо-канонским условљавањима, махом монашко-зилотског порекла, који тобоже живе за чистоту своје вере а мрзе све што је телесно, док насамо са собом не могу да нађу круцијална решења за своју нагонску страну природе – а то их додатно раздражује да постану још гори ревнитељи своје вере. Јер по нечијем гоњењу других се најбоље може видети каквоћа њихове вере и шта је то што њих прве највише гони изнутра. Зато у неким залетелим „активистима“ пре затичем ту сексуалну исфрустрираност и нагонску напетост, неголи реалну доследност својим „светим“ идејама и већ-каквој-„уради сам“-идеологији (не могу да кажем „теологији“ јер је нема).

Забрињавајуће је, дакле, здравље оних који говоре о сексуалној хигијени као о нечему одвратном, подлом и недостојном Божије светости. О нагонима се можда размишља када човек није довољно утврђен у додиру Духа Христовог и Очевог. Али ни то није правило, јер и срце пуно Бога не укида једном радикално и трајно своју нагонску сферу, нити светост мора нужно испаштати нагонски склоп човека, нити нагонски склоп нужно укидати светост. У сједињењу са Богом, нагони више нису битни (што не значи да су безвредни), него би се пре могло рећи да немају превагу над човеком у контексту „жалца у месу“ (да њима може управљати). Али, то не значи да су сами нагони нужно неморални и блудни ако се посматрају изван сједињења са Богом. Јер, авај, децу не доносе роде! Вештачки проблеми праве проблеме. Јер ће и примитивни духови рећи да је „након секса најмање битан секс“. Битан је онај ко остаје са тобом након вођења љубави. На који начин се налазите или мимоилазите: дијалогом, додиром, емоцијом, дељењем, итд. Проблем не треба силити, али можда управо због те једне нездраве навикнутости на присуство другог и долази до фригидности и равнодушности.

Са теолошке тачке гледишта, спекулативно је говорити да ли је нагонска сфера човека производ његове пале (читај: смртне природе) или је сама таква као створена природа (будући да је писано: „Рађајте се и множите!“ пре прародитељског пада). Мислим да се проблем уопште и не може посматрати библијски, јер то и није библијски проблем. Мислим да је проблем у нама људима. У препуштању искључиво нагонском свету који се базира на храни, сну, и сексу. Јер Духовни човек у нама, мада неоперисан од истих, не обраћа превише пажње на исти свет, али то не значи да их потцењује и сматра обавезним грехом. Бојим се да је недостатак искуства на том пољу довео до нагомиланих психоза у Цркви које су на крају завршиле у другој крајности – у једној сексуалној изопачености, сврставши и ону богомадровану сексуалну привлачност у исти кош са сексуалним девијацијама. Отуда дуализам код многих да воле оно што не воле, јер са једне стране у себи затичу жељу а са друге стране мисле да нешто лоше раде самом жељом. Наравно, зависи шта је подметач саме жеље, али то смо до сада ваљда већ апсолвирали.

Шта хоћу да поентирам? Да све те приче које оптерећују нечији сексуални живот могу опасно да створе нечије комплексе, осећање кривице, менталну аутокастрацију, итд., док са друге стране, и они који имају превише либералне ставове недовољно зрелима могу да створе невероватно одсуство одговорности за своје поступке (нпр., многи родитељи су у име љубави према својој деци неповратно оштетили саму децу тако што су им апсолутно све дозвољавали). Дакле, треба пазити и ништа није црно-бело. Али да се толико година воде истражитељски поступци (највише исповедног карактера у цркви) ко је са ким, када и како спавао, и да је додир нешто бизарно и недостојно Божије светости, не само да није теолошки утемељено – него није ни хумано а камоли нормално. Зато је наивна она црква која о томе труби као о највећем смртном греху, као што су смешне бројне генерације које у агресивном отпору према свештеним наметачима и манипулаторима кривице траже још већи ниво блуда како би се осветили Богу (руку на срце, ту су сигурно најсмешнији сатанисти и порнофили који кроз оргије мисле да запрепасте Бога). Јер, ако ћемо се играти теологије, неће нам мера суда бити које смо сексуалне оријентације били, и да иронично банализујем коју позу користили, него какви смо се као људи показали у димензијама када нас нагони уопште не дефинишу. Можда ми немамо петље да идемо до краја у неким стварима, али мислим да то и није проблем у данашњој теми који заслужује неко појмовно огољивање и сводивост на сецирање типа: поза, нагон, блуд, итд. Граница укуса је увек љубав између двоје, али је проблем што ће се увек ту неко, а нарочито људи монашког естаблишмента као и фамозни парохијски пуританци – мешати и бунити без озбиљног разматрања да ли сами не стоје у неком много већем греху од „греха“ двоје који се воле…

Advertisements