Веома је тешко не нанети себи депресивне ране када се једном свим бићем унесеш у свет политике без најмањег остатка. Веома. Ризично по здравље. Почнеш да носиш тоне мрака у својим костима, јер умислиш да чак и у име љубави према својој држави можеш на својим снагама понети један цео народ. Мали је човек за такав узлет…

Упознао сам многе људе који су остарили у неизлечивој депресији због тога што су веровали својим вођама а да нису задобили свет за који су гласали током целог живота. Можемо говорити да су многи од њих били непромишљени, неки сентиментални, али међу похлепнима заиста је било људи који су веровали у неку своју искривљену верзију љубави према својој држави. Зато што су многи од њих ишли толико далеко да су и рат прихватали. Жалосно је само што су многи од њих и своју душу прокоцкали. Јер, када видимо ко, када, како и колико дуго влада над једном државом, дефинитивно не можемо а не потегнути и тај аргумент коцкања са душом. Теолошки или не – небитно. Јер, пред лицем диктатора који санкционише сваки вид различитости, било путем медија, било путем владајуће политике, или неке треће дискриминације и дискредитовања, све је то маргинално будући да један народ испашта а да га „Велики Вођа“ присиљава да још буде захвалан на мрвицама које падају са његове трпезе. Терор. Сама поставка проблема је хорористична. Морбидоцентрична. Надмашује чак психичко насиље. Јер осим што се вређа интелигенција једног народа (која се, гле пародије, као на социјалним мрежама мери балансима статистике фамозном методологијом бројања по глави а што показује инфантилну позицију онога ко тако мери несвестан да је неком тинејџеру који скупља пратиоце налик), вређа се и људско достојанство. А не требамо заборавити да свака власт, дакле, не само тренутна, него и она која је била, и она која ће једнога дана доћи у лицу нових људи, најмање слуха показује за конкретне потребе једног обичног човека свакодневнице. Јер, осим што га прави глупим, користећи законе као играчке за санацију сваке пљачке, показује му зубе да треба да ћути и да буде задовољан оним што има.

Последњих недеља, ништа мање месеци, а поштено рећи година, сведоци смо различитих утисака на дневнополитичкој сцени. Од фарсе до демагогије а конкретне политике између редова у једном исконском смислу речи – нигде! Лажно је рећи да никада више није било лажи. Увек је било лажи. Само се маскирала кроз различите форме свог политичког ангажмана који данас није чак ни ангажман колико трагикомичан и псеудополитички али обавезно патетични перформанс. Пред замишљеном публиком је ваљда много лакше стварати лажи, него стајати пред живим лицем народа који се на слаже са тиранином. Верујем да на том тесту падају сви диктатори и тоталитарни режими. Погледајмо само такозване новинаре који пишу или извештавају преко одређених медијских јавних сервиса, или чак, погледајмо само одабир тема којима се баве када игноришу другачији глас улице. Човек би помислио када слуша толику количину дрске глупости да јесте тако, да живи у савршеној држави и да боље од тренутног не може бити. Лако постане човек инертан. Не треба му политика да га на то подсећа. Препусти се стихијама једне свакодневне рутине где поштено плаћа своје рачуне и зарађује своју мизерну плату престрашен да и у томе не погреши превише. А за живот и децу колико остане…

Истина, опозиције нема. Или је ускраћена за своје право гласа у јавности. Или је и сама негде „коалиционо“ компромитована чак и као чиста са „плејлистом“ нечистих у својим редовима. Јер овај народ, срспки народ, ако и излази на протесте, то није зато што је нужно груписан и исцепкан у нечије таборе, што су наводно присталице ове или оне странке и опозиције, него што су уморни и сити свега. Јер овај народ скоро пуних тридесет година излази на улице да се супротстави власти (и не само властима него истим политичким фигурама које само мењају место) која не испуњава минимална народна очекивања. И тако увек буде која год власт дошла на указану позицију. Као што и страначки опоненти увек обећавају нереално а после када добију своју шансу да владају – забораве лако на своја обећања. Од тога је народ уморан. Као што је уморан од глади. Од крпљења за основно. Свакога дана годинама. Јер и они који протестују греше ако су и даље гладни дијалога и препричавања туђих дијалога по улицама. Не шета народ да слуша више дијалоге. Народ очекује конкретне потезе и конкретна решења. Многи су спремни да пређу окромне километре и прихвате разна одрицања ако ће њихово присуство на тај начин, макар на трен, да укаже управо на тај вапај једног појединца и једног народа. Вапај! Протести су добри ако нема повређених, али не може се бесциљно шетати годинама. Не може се годинама просипати шупља прича о нечијим махинацијама, малверзацијама, демагогији… Мора се прећи на конкретно. Јер човек је трошно биће које лако копни…Довољно је направити експеримент на себи. Само један дан од јутра до мрака испратити све вести са политичког терена…Шта радити са таквим информацијама? Чекати нови дан да се понавља иста прича? Бавити се новим девијацијама противника а да се ни претходни пропусти нису решили? Данима, недељама, годинама?…Па то је убијање у појам. Није здраво ни за једног човека. Измишља се топла вода….

Проблем је што народ има кратко памћење. И што лако одустаје. Што се нико не бори довољно за себе а очекује да други уместо њега реши одређени проблем. Ако и постоји неко ко ће уместо њега говорити и заложити се за њега и испред њега (а данас ни тога нема довољно), што мора да носи стрпљење за промене које га превазилази. Јер чекање на промене може трајати годинама. Али, треба имати разумевања. Након тридесет година „пешадије“ и „отпорисања“ човек не само што се умори чекајући на другог коме је доделио подршку или глас, него изгуби поверење. Ми смо као народ потрошили деценије на лоше људе и лошу политику. Сигурно је да је илузија да постоји идеалан политички програм и идеалан политичар без мане, али негде се мора почети. Од исконског бунта положеног у незадовољство сваког човека који не сме да остане никако инертан. Независно којој политичкој струји и странци нагињао, или још боље, не нагињао уопште. Јер је само такав аполитичан и страначки неопредељен бунт – чист, некомпромитован и свети бунт! Који мари за опште добро а не само за своје. Можда се неће ништа променити, али треба показати зубе. Тужно је видети да и интелектуалне елите којима унутрашњи преображај није непозната димензија не показују петље. Макар негодовање. Али не, ћути се и трпи јер свако брине о својој позицији. Стога, док се не обједине све институције и синдикати до тачке колективне и грађанске непослушности и обуставе рада, док се не огласи сва интелектуална елита из сваког сектора – неће се ништа променити!

Слична паралела је на црквеној сцени. Као да се исти политички манир селекције „непријатеља“ само прекопирао на ту раван (у институционалном, не и у светом смислу). Ко мисли другачије, аутоматски постаје етикетиран, „таргетован“ и санкционисан. Ако се иде логиком примитивног маниризма, дотичан се у најбољу руку јавно жигоше као незахвалан са обавезним позивањем на његову „грешну“ прошлост (ако таква оптужба недостаје додаје се нестручност, или измишља трећи разлог). Између два блиска политичка раздобоља дели нас ипак један занимљив социолошки увид и феномен. Некадашње владајуће структуре СПЦ нису толико кокетирале и флертовале са властодршцима да би само на своје интересе мислиле. Народ је можда негде и донекле остао примитиван, али је задржао највеће поверење према Цркви, и да буде парадокс већи – упркос небулозним поступцима неких (не свих!) који представљају глас Цркве. А велика је уметност од толиког кукоља задржати веру према Христу, јер управо кукољ чини да се Христос не види уопште. Оштра пророчка реч је остала само у појединцима који се нису компромитовали и који су донекле имали срећу да финансијски не зависе од оних које критикују. Али је и то тужно видети да само појединци могу слободно говорити. Они који те плаћају чине немогућом мисијом да буду критиковани уопште. Други тихо негодују само ако нема више од два сведока будући да они који их плаћају – они и врше контролисање. Они трећи, на најнижој лествици црквеног друштва, чаме и живе неке своје незадовољне побожњачке приче позивајући се на летаргију аскетике и козметичку моралистику којима сами себи не дозвољавају критичко расуђивање. Страх, лицемерје и непотизам се дакле уселио на свакој равни постојања. Данас је насмејани човек упркос малом буџету и малим правима – привилегија за само лице света навикнутог само на поделу власти и поделу имовине. Ако се неко и даље држи оног да је свака власт од Бога – греши, јер ми смо као народ одговорни каква је власт будући да смо је ми као народ бирали, а ако нисмо онда смо дозволили да се она као звер осили. Ту се не можемо ограђивати неком узвишеном неутралношћу…

Други заговорници иду неком другом логиком, па говоре да док се човек не промени изнутра да не треба да се уноси и да учествује у бољем стварању света. Међутим, по тој логици ствари, људе за које знамо да су преко двадесет година лојални својој врлини, а неки и вери и стваралаштву, не дођоше до промене света уопште. Зашто? Јер оне којима је промена прво потребна а налазе се на власти – њихова унутрашња промена их не занима уопште. Док се сачека на унутрашњи преображај – тирани прегазе државу за читавих три деценије. Кустурица је то добро приказао у филму „Подземље“, јер наше друштво је остало закопано далеко уназад и испод земље захваљујући онима који труд народа само за себе уновчавају држећи их у незнању у каквим условима живе. Не, овде смо пред већим проблемом: други не дозвољава никакву промену уопште док он не донесе одлуку о томе. Понављам, како у држави – тако и у Цркви. А то су веома опасни ставови. Јер на њима почивају диктаторски комплекси и тоталитарни третмани који се не устручавају да некога одстране или санкционишу трајном селекцијом. Зато што ако данас негујеш критички став то није ствар дозвољене демократије, него аутоматског сврставања у исти кош са „фашистима“, криминалцима које смерају државни удар, неподобнима за одређени политички пијетизам, итд.

Шта се, дакле, данас дешава? Оно што се дешава деценијама, јер нам је кратко памћење. У страху за радна места људи су жртвовали своју слободну вољу. Свој глас. Свој отпор. Људи се генерално плаше и тај страх је донекле оправдан, јер многи имају своје породице које требају прехранити. Иронија је у томе што многи, дакле, прихватају најмизерније плате да би сачували своја радна места. Посао је битнији од плате – на томе почива ужасан виц страховладе. Цена отпора је скупа. Отуда пасивност. Отуда страх. Зато данас нема толико људи по улицама по својој вољи. Излазе на улице принуђени који треба да подрже власт која је оковала њихове послове и породице. Ако је тако при највећим врховима, шта ће тек са обичним људима бити? Зато треба спознати ужас времена у којем живимо. Понизни и плашљиви пред лицем/безлицем тираније. И што се након тридесет година опирања још увек не осећамо сигурно као народ да ће неко наш глас да подржи. Отуда пасивност. Отуда летаргија. Отуда сва та људска устрашеност. А да је патологија дошла до крајњег лудила, људи су постали уплашени од најмање промене чак и код куће када су насамо са собом. Зато није довољно да се и оно мало опонената деру са бина, тргова и домова својих кућа. Мора се ићи на радикалнија решења. Проблем који се отвара је следећи: шта ће се десити ако диктатор не жели да сиђе са свог трона по слободној вољи? Докле може ићи? Шта може предузети? Да ли је навијање за проливену крв све за шта он живи? Јер, ако је један Нерон био спреман спалити цео град за собом, зашто би данас било другачије? То је оно што треба да нас брине. И ако неко недужан испашта што мисли својом главом, а сутра га смене или казне – где ће људи бити да таквог човека подрже? Јер равнодушност је данас узела маха у страховитим размерама. Можда нам зато тако добро и иде…

Ипак, колико год ствари текле килаво, човек се по намирисаном страху најбоље познаје. Зато се тако у тим сумњивим таборима параноидно и рапидно предузимају „мере опрезности“ које би „непријатеља“ оспособиле при првом залету. Данас смо, као и одувек уосталом, сведоци са каквим научнофантастичним самопоуздањем иступају налогодавци ове или оне власти. И како се маестрално, готово до демонске генијалности, замењују тезе и пројектују властите девијације у лицима оних који се опиру да таквима буду налик. Ништа ново под капом небеском! Осим задаха било које власти која себе сматра вечно несмењивом. Али, треба нагласити, ако постоји и најмањи страх у онима који владају – онда је темељ пољуљан. Можда је то мали земљотрес, али учестале детонације стварају мале али озбиљне пукотине. И када се пукотине укажу, постепено, отворено, све више и више, све веће и веће – ту ће свако успети да направи довољно широк пролаз за своју величину да прође и направи преображај… Ако је након тридесет година опирања још међу живима и још даје напон за властиту промену…

Advertisements