Ко још плаче за оним што се није догодило?
Да ли у мени кључа анксиозност?
Пљујем на све што стрепи од будућности.
Видим време испред себе
А опет видим само загонетку и ништавило.
Хоћу да загрлим све векове као мајку
А Самога Бога као најбољег оца
Којег нико од нас није имао довољно.
Не плашим се смрти.
Престао сам да бројим умирања.
У мени ништа осим да добру свету буде није остало.
Захваљујем Богу
за сваког залуталог у овоме свету
Који је код моје утехе залутао.
И блуднику, и наркоману, и расколнику
Свештенику, монаху и сваком обичном
Јер сам се у тој Витлејемској пећини Духа
И сам много пута родио.
Хвалим Бога који ми се открио
у овој долини свих немуштих
да дођу до свог гласа
Поробљени немовањем
да буду то што јесу
Уштројени несхватањем.
Хвалим Бога за моје родитеље и све непријатеље
Јер без њих ма колико завађен бејах
Не бих знао ниједан пут који ми се одмицањем откривао.
И даље стојим иза тога
да ништа не знам
Да све је таштина одмах по месту исказаног.
Само се надам да неке од вас не изгубим
У Онај Дан када се Он буде примакао.
Ко још плаче за оним што се није догодило?
Само човек који се супротставио свему
Да би својој души и души Христа
Најбоље дотакао…

Advertisements