Са неким људима можемо, са неким не. Ништа страшно. Није сваки отклон другог демант љубави према другом. Погрешно су нас силили и учили. Пред парадоксом смо. Тако можемо разумети зашто са неким можемо делити, примера ради, своју веру на литургији а да са таквим и даље немамо ништа заједничко; кутак неке узвишене мисли са неким а да други и даље не прима оно што му је дато; зашто нас муж или жена највише не разумеју када је најпотребније; итд. А са друге стране, нађемо се у некој причи, емоцији, енергији, на улици, у кафани, на пијаци, на интернету, спонтано, неутрално, без посебног очекивања или срачунатости на добитак – са неким који нам је потпуно различит, а да се срца проналазе како доликује, како је срцу најпријатније у властитом синхру. Има ту неке ничим искварене исконске тајне која не трпи сводивост и огољивање.

Дакле, правила нема. Присни могу бити странци а непознати могу бити на границама наших најинтимнијих душевних и духовних оса. Нити је сад то неко неповратно становиште које не трпи промене. Трпи, наравно. Јер, искуство потврђује да ниједан човек не трпи измене. Наравно, друга је димензија рада на својој постојаности, али и она може да изневери. Јер, није ни свака доследност себи критеријум загарантоване безгрешности. Сетите се и сами када се за некога каже да је тврдоглав, јер упорност у нечему не значи увек постојаност у некој врлини. Отуда разочарења и у лицу оних које смо држали за идеале. Зато што и они одступају. А разочарења нас брзо уче да пазимо на своје заблуде. Да нико није непогрешив. Да и најбољи падне. Да и светац може бити највећи грешник и највећи грешник – светац. Самим тим, да не мислимо високо о себи. Јер, ако постоји нека здрава лекција од многих нездравих односа, онда је то увежбавање сопства да не мисли високо о себи. То пак не значи добровољно и непромишљено залетање у туђе малтретирање. Али, може да значи узимање свог крста.

Реално, живот често заудара са неким односима у које смо се до јуче клели. Нешто и време немилосрдно мрви, јер нема манире пред најездом смрти. Дакле, неки однос се пустоши не јер је неко обавезно кривац а други оштећени праведник, него јер време, као одбљесак смрти, чини да се неки однос постепено гаси. Наравно, то не значи да треба љубити отуђење, и кретати се инертно, али није ни свако манијакално хватање за одрживост односа на силу нешто што ће обавезно укинути отуђење и смрт. Јер неће. Може чак да продуби проблем још већим пустошењем. Узалуд љубав тада само на једној страни адресе. Зато нас и Сам Бог поучава да љубав није навалентна и да мада наклона да пожртвовање понесе – не намеће се ни као учитељ који поштује другог, ни као инспектор који би да коригује другог.

Ако је веровати неким истраживањима неки експерименти са плодовима природе су рађени не у циљу овладавања природом или надилажењу природе, него да укажу на једну јединствену повезаност између људског, биљног и животињског света ако се третирају са поштовањем. Допунска мисао теологије би рекла: са одговарајућим благодатним третманом, захвалношћу и познањем логоса Божијих положених у самој створеној природи. Не улазим у то да ли је следећа прича истинита, али свакако може бити поучна. Један експеримент је ишао у смеру кретања људског гласа према положеном пиринчу натопљеним водом у три одвојене зделе. Пред првом зделом глас се понашао нежно и са поштовањем; пред другом – са увредљивим и гласним речима; пред трећом – без обраћања пажње уопште. Након месец дана резултати пиринча су били следећи: прва здела се умножила и није изгубила ништа од своје боје и квалитета; друга је потамнела и смежурала свој садржај чинећи да је он сам постао неупотребљив; а трећа – потпуно нестала са својим садржајем. Овде не могу а да се не сетим оног Христовог, парафразираћу, да пазимо да нам не охладне срца пред лошим односима са другим људима.

Овај пример, без обзира на валидност приче, одлично показује моћ и одговорност нашег универзалног постојања у свету. Сада и овде. Како и на који начин, са којим емоцијама и речима, енергијом и деловањем, показујемо опхођење једних према другима: у браку, у породици, међу пријатељима, у Цркви, на радном месту, било кад, било где и са било ким. Ово је нешто што треба да нас опомиње свакога дана и трена. Слична аналогија постоји у Христовим јеванђељским параболама о баченом семену, али је контекст ту постављен на много узвишенијем нивоу, јер је релација положена између Бога и човека. Дакле, данашња прича о пиринчу се лако може надовезати на некадашњу причу о баченом семену. Са том разликом, што овде можемо мало више спекулисати о позицији есхатолошког човека: о онима који многи род доносе; који закопавају; који можда на крају будући неспособни за било какву обнову потпуно нестају (али је то сувише смела тврдња, јер здрава хигијена вере ипак навија за спасење свих).

Дакле, оно што ми сматрамо можда најмање битним може бити једино битно под небом другог који крај нас живи. Замислите сада како један глас усмерен према онима које волимо или са којима имамо неки проблем, може да створи разорне последице, или, како може да изгради читав један свет у лицу другог. Није ли то исто оно Христово када говори: „Гладан бејах…у тамници бејах…обиђосте ме…“ поистовећујући се Он Сам са агонијом и позицијом свакога човека? Третирање другог. Поштовање другог. Не нека јалова куртоазија и продавање финоће, још мање неко сентиментално и ласкајуће глуматање, него искрено, једноставно а потпуно и свето поштовање другог. Тек на том темељу можемо говорити како се стварају и требају стварати здрави односи. Јер, ако непоштовање влада: у браку, па муж не поштује жену, нити жена мужа; у породици, па деца не поштују родитеље, нити родитељи децу; у Цркви, па свештенство не поштује народ, нити народ свештенство; у држави, па политичари не маре за потребе народа, итд. – о каквом онда афирмативном стварању света можемо говорити? Јер свет нема финалну димензију. Он се још увек ствара. И заједно са Христовим довршавањем тог стварања свако од нас је позван да учествује у бољој верзији света.

И ако у нашем окружењу којим случајем нема никога ко би могао упалити бакљу врлине онима у тами, не тражи велики напор ако свако од нас крене да мења прегорелу сијалицу Духа испред своје куће. Можда то неће други поштовати, можда ће неки као по обичају покушати да обезвреде, али временом ће се и сами запитати искуством натерани…Јер, како буду једни друге третирали такав ће и њихов унутрашњи живот бити. Не заборавимо поглавље о пиринчу: како ми можемо да растемо и да другог учинимо да расте; како другима можемо да отрујемо душу и како они нама ако им то дозволимо; и коначно, како можемо проћи ако ми заборавимо некога коме смо били можда најпотребнији и како ће проћи онај ко намерно брише сећање и пажњу на другог човека, јер је ту смрт најизраженија. Већа смрт од ове је живот у браку, са пријатељима, у Цркви, итд., а да смо љубављу и душом једни другима постали странци и потпуно небитни самим постојањем као непостојањем. Држимо се прве посуде у којој садржај не губи ни вредност, ни квалитет, јер ће само тако здраво дете у нама достићи висине богова који неће владати другима, него покушати да направе лепше лице света…

Advertisements