Био је свети дан убризган сунцем
Када сам чекао да кост од моје кости
под небески аутобус пристигне
Остављајући за собом димне завесе
Расуте по облачним спиралама.
И ту, крај Вуковог парка
на станици под сенком ветра
Умишљеног дрвета од смоле
чију сам хладовину густирао пажљиво
Указа ми се жена у црном на свега пар метра
Која је лајала на пролазнике, глумила кораке, извијала тело као змија бесомучно.
Уста није затварала.
Крила се иза степеника којег је само њен ум налазио
И ударала камењем о стену које је само она видела.
Можда је брушила неког у себи непознатог човека да лепши буде?
Не знам, навијам да тако буде!
А онда ме је погледала!
Као што су ме гледале раније
још неке залутале душе
избезумљене од сумрака.
И ја осетих како се против моје воље
Шуња хладан талас који додирује кости као пољубац смрти који живо скамењује.
А онда је почела молитва.
Моја против њене.
Баш као у сновима када бејах дете.
Нико није приметио невидљиво ратиште на плочнику усред гужве
између два кипа тог дана.
Трајало је дуго
док се нису исцрпеле све снаге.
Док није у мени малаксао Христос
као у Гетсиманији пред страдање.
Јер након те борбе
нисам навијао за своју победу
него да тој жени добро буде,
А страдање ме је чекало тек одласком одатле на другу страну обавезе.
После је мистериозно нестала
Као што увек нестају чудаци који траже моју главу,
А ја не могу да се не запитам
Чак и освежен након сусрета:
Да ли где грешим
Ако сам таквима омиљена пажња
Магнет и храна
У коме лудилу своме
Траже утеху и кутак разоноде?…

Advertisements