А шта ако смо сви зазидани
У живом гробу нашег тела
Цигла по цигла, ред по ред?
Колико преостале тоне може подићи дах
Од два метра осакаћене собе?
Мој мозак више не мирише
Други таласи ударају шине.
И мада љубим корен невидљивог света
Мој чвор није одавде!
Не могу да верујем да је мучење и смрт
Све што олуке у мени цепа.
Позајмићу стих свог детета
И црној магли подметнути осмех,
А када на дну реке паднем
Знам да ће светлост
Анђелима од четири ветра опет рећи:
„Нека ме буде!
Нека никад не престане
Жива вода у свим коренима света тећи
Док се кост од вене звекетом огња
Заувек не растане…“

Advertisements