Сведоци смо последњих година на овим нашим српским просторима, али и шире, да смо под ударом разноразних мотивационих говорника, психотерапеута, лајфкоуч- аматера, и свих других могућих и немогућих „некромансера“ који „зазивају“ садржаје наше душе да дођу до загарантованог успеха, позитивних мисли, узвраћене љубави, одличног здравља, итд. Као да наша земља и без ових нуспојава не зна колико је већ депресивна, па јој сада требају стручни медикаменти оличени шундом и кичом разноразних смутљиваца са сумњивим сертификатима. Јер, док се депресија још и да лечити, проблем остаје у људима који се везују за различите менталне вође а да и људи и вође могу имати озбиљних проблема са својим неоздрављеним делом бића.

Руку на срце, има стручних кадрова, оних који нису оптерећени брзом зарадом и још бржом рекламом, и њих не смемо да стављамо у исти кош са овим лакрдијашима и заговорницима јефтине здраве свести. Али, генерално, има нечег сумњивог у етру да осим да се ове две групације изједначе (стручни и нестручни, кадрови у државним секторима и приватници), да се човек запита шта се то дешава са народом да готово преко ноћи постану учесници (ништа мање идолопоклоници) разних психотерапеута. Не демантујем да може бити позитивних резултата (од ране младости сам био искрени љубитељ психологије), али бојим се да је све то једна замршена супституција за неистражене потенцијале које „сакривени човек у Христу“, односно, деловање Духа Светога у човеку може да посади и да сам човек открије и реализује. И баш зато што успешности на том благодатном пољу нема рапидно, и баш зато што је крцато парадоксима доброг и лошег у нама некад и истовремено – баш зато живот сваког хришћанина видим као већи изазов и смисао спрам самоцентралне преокупације једино собом. Јер живот у Христу је нераскидиво везан за третман према другом човеку. Уосталом, није ли теологија много старија од разних психолошких радионица новог века?

Међутим, и православни хришћани показују неки вид искључивости. Са једне стране имате доследне и оптерећене традиционалисте који су верни сваком слову закона, типика, обичаја, итд. који се мање – више и сами везују за неког духовника од којег праве приватног гуруа за своје потребе (психозе ту дефинитивно нису занемарљиве), а са друге стране, имате елитизоване интелектуалце и полуинтелектуалце који иду неком мањом линијом опирања и труде се да понуде неки свој печат и сведочанство (мада ни то није правило, јер увек постоји ризик да се „искочи из шина“ и заврши у неком самодовољном кутку апстрактне еманципације која се може уместо духовних ауторитета везивати за следовање великим умовима који се одавно међу мртвима налазе). Средњи пут ових дана припада људима који траже православне психотерапеуте. Они нису заменици свештеника и могу да остваре одличне резултате са својим клијентима, али је проблем у људима који у њима траже заменике не само за свештенике, него за саму припадност Цркви и одласку на Литургију генерално. Дакле, тражи се сурогат властитог лаичког свештенства. А то је и данас велика опасност, јер људима када кажете „Црква“ они не подразумевају себе као део Цркве, нити виде себе као оне који и сами свештенослуже, него је подразумевају као евентуалну грађевину са својим самосталним и униформисаним свештенством. Не виде себе са својом личном службом уопште! Нити виде своју повезаност. Служба другог није његова служба.

У свим овим набројаним типлогијама постоји склоност да се неко други идолизује и претвори у неки вид гатача судбине или псеудо-пророка који треба да покаже у човеку где греши и шта треба да лечи. Христос као Син Божији је ту потпуно релативизован и прогнан на маргину свести. Са теолошке тачке гледишта ако ни света тајна исповести није добродошла за време литургије (јер није умесно да неко ужива у аналитичком егзибиционизму својих грехова док настаје припрема за свету тајну причешћа, јер ваљда је присуство Божије прече од важности наших грехова), колико је још више неумесно да неко анализира своје недостатке а да му припадност Сабрању није епицентрална? Искрено, након др Владете Јеротића нисмо имали прилику да упознамо пуно људи који би се бавили оваквом синтезом психологије и духовности, али бојим се да приступи неких нових људи осим иновативног видео – приступа по садржају не уносе довољно свежине. На том пољу, не може се ићи типичном конзервативном логиком која би се базирала испитивањем нечијег блуда, магизмом, (допунити по жељи грех са свог списка) као ни инсистирању да човек по сваку цену треба да буде дежурна витрина за Божије дарове. Мора се оставити простора за слободу другог да освести шта је то што треба да мења и оно главно – ако жели да мења. Све друго остаје шарлатанство и помодарство а последице могу бити фаталне. А овде не мислим само на Мирољуба Петровића и њему сличне, него и на оне „лиценциране“ који након десетине књига „О срећном животу“ могу да подигну касније руку на себе или друге.

Мислио сам, дакле, да у нуспојавама разноразних „исцелитеља“ свести не постоји више ништа што би ме могло забринути. А онда као гром из ведра неба појавише се и хипнотерапеути. Хипнотерапеути? Како сам то пропустио до сада? Господе Боже! Па да ли је могуће? И по чијем едукативном моделу и са чијом факултативном лиценцом такви људи раде? Ко су ти људи? Колико их има? Нисам од рода оних који се лако саблажњавају или брзо пљују нешто а да се прво не упознају са облашћу која заслужује критички осврт, нити сам експлицитно против сваког облика људског напретка, и сличне приче које линијом уштoгљене и екстремне православне матрице некад иду до разних оптужби да је хипноза демонског порекла, итд. Али, одувек сам био скептик када се говори о брзом успеху и лаком отклону одређених девијација.

И сада, шта се дешава? Без обзира да ли причамо о „хипнотицима“ (намерно их као људе изједначавам са лековима који уводе у сан) или другим лајф-коуч радионицама. Имате, примера ради, ексклузиван третман. Или позив на семинар. Цена? Права ситница. Од 5000 динара па навише, са незаобилазним фарсама о попустима. Туга! Сада замислите ситуацију: семинар. Нека буде да траје два сата. И нека се одазове на пример 20 душа а одазваће се наравно више. То је 100.000 динара за два сата!?!? Али, понављам, износ је сигурно много већи. Па то је болесно! Овај народ је болестан! Ако је нешто поразило вишевековни комплекс гуруизма онда су то данашњи промотери нове свести. А народ? Глуп! „Као овце без пастира!“, како би рекао Христос. Даће паре да им неко други каже оно што већ сами знају, али пошто у себи слободу не налазе – подају се као робови „надри-терапеутима“ да би наводно нашли снаге. Јер, ако знају да је плаћено – више ће да се труде, а ако је бесплатно – неће се померити уопште.

Вратимо се на теолошко подручје. На пример, Христос се даје бесплатно. Није ставио цену на своју распету жртву. Нити као Васкрсли наплаћује благодат. Данас немамо да неко наплаћује улаз у Цркву да би примио благодат. Благодат је бесплатна. Спасење је бесплатно! А народа нема. Барем не довољно. Можда је то и игра „обратне психологије“, јер када би хипотетички сада од Цркве направили синдром „забрањеног плода“, стварност која није лако доступна „обичним смртницима“, можда би се људи тек тада запитали шта је ту толико важно да део те стварности не може бити свако него да мора да плати. Када би, дакле хипотетички, ставили тарифу на улаз у Цркву, цену за присуство на Литургији а проповеди свештеника крај олтара представили као семинаре самоисцељења – ето кеша! Јер то је оличење народа како расуђује. Можда ће неко да негодује цену, али ће пре да плати да нешто има, него да без роптања прихвати ону стварност која му се по слободи и без цене дарује апсолутно бесплатно. Што је бесплатно – то се не поштује. Када је плаћено – у томе се тражи вредност чак и када она објективно одсуствује. Шаљиво речено, данашњи свештеници иду дискретнијом логиком па дају само „приватне часове“: освећење водице, крсна слава, прилог, итд. Али, ни то није добра слика ако је изнуђена цена. Дакле, причамо у хипотетичким и ироничним оквирима. И да црни хумор иде до краја, човек који би платио улазак на литургију а да нема жељу за унутрашњом променом, не би тамо у тајни Царства ништа затекао, али би глумио добро као у „царевом новом оделу“ да је вредело оно што је платио.

Вратимо се на тему. Можда је боље да причам у примерима и по искуству да мање будем конфузан читаоцима. Данас бих прескочио опчињеност неких хришћана разним водичима, старцима, прозорљивцима, итд. Прескочио бих и ове гатаре који варају народ вековима уз чак незаобилазно позивање на побожност (знам да је једна гатала из икона, па ви видите докле неке болести могу ићи). Познајем човека који је имао несрећан брак са својом женом. Неспособан и устрашен да изађе из таквог брака дошао је на идеју да оде код хипнотерапеута. Да брише емоције везане за своју жену као што је Џим Кери у једном одличном филму „Вечни сјај беспрекорног ума“ брисао сећање на своју вољену. Али, поента приче је да никада није стисао петље да се суочи са оним шта осећа. Чак и када се развео. Јер и након хипнотичких сеанси исти страх од драге је остао. После је почео да глуми исцељеност. Количина извештачености је ту била надреална. А да зло буде горе, приватно је постао депресиван. И да би изашао на крај са том депресијом почео је да даје часове (приватне сеансе) из тумачења хороскопа. И народ је почео мало по мало да му долази у колонама. Ужас! Јер он своју депресију није никада излечио а другима се поставио као докторски узор који за сваки проблем има решење. А слобода у Христу не зна за Њега (Христа) као за неког хипнотерапеута који сили спасење над нама, али поробљеног човека склоног аутофасцинацији – ништа то не дотиче и не занима превише. Јер, треба добру цену ставити и платити тамо где је глупост најпотребнија…

Advertisements