Нисам рођен да породим мир
Док ми у сновима редовно
Као на каквој предаји смене
Пси кидају руке као дете чоколаду
Обијајући милост гостопримства
Ругањем равнодушног погледа
Да не приме осмех промене.
Пратим сунце на својој бради
Видим своје кратке одразе
У прозорима градских аутобуса
И не престајем да се чудим
Док злато крцка снопом рану
Питајући се очима ко је иза очију
Ко ми се то смеши
Давањем топлине
Када не мислим на себе.
Да нисам ја?
Да ли ме неко други усред мене теши?
Али тек када склопим поглед
И потражим убиство буке
Тек тада почињем да гледам
Када Бога видим усред светске муке.

Advertisements