Добра воља лечи све. Или, макар фрагменте. Сећања. Капиларе. Језгро човека.

Никада нисам нешто посебно веровао у срећу као у неку приватну амајлију. Живот брзо покаже упорност да на сваки покушај човека да устане из свог гроба у којем цветају латице страсти удружи нокаут да га у гроб врати. Јесте, никада нисам веровао у неку наивну срећу. Али, по искуству препознајем да радостан човек, надасве човек добре воље, носи једну антипроблематичну нарав. И лепше перципира свет.

Није то ствар неке јефтине моралистике или козметичког маниризма, него таквим животом, не, дакле, животарењем, уноси у себе и свет око себе антидепресивни колорит. Упркос ударцима које и даље прима насупрот ветру.

Колико сам до сада схватио, колико год човек да греши не би требало две ствари да чини: да осуђује себе и да осуђује друге. То је већ пола исцељења од онога у чему је сам човек пао.

Али, добра воља, она чуда ствара. Ако је то дар од Бога, онда за још веће дарове треба ревновати, као што каже апостол, али, узалуд изобиље дарова ако добра воља не посредује. Шта вреди човеку механички извршавати одређене задатке ако то не ради од срца? Или, излазити другима у сусрет а немати у себи добру вољу? Онда је боље склонити се. Сам. Јер, ако те други не стимулише својом светлошћу, ко си ти да уносиш у друге мрак?

Наравно, живот је бруталан. Често. Не може чак ни једна птица лако цвркутати ако друга лежи мртва поред ње. Али, може је барем испратити песмом. Евидентно, свако под овим небом тражи своје гнездо. И многе птице су изашле у свет. Многе су заиста лепе. Али, чак и усред лепоте – болесне и заражене. Неспособне за лет.

Па опет, насупрот томе, живот је леп. Треба га славити. Ко не може због Бога, нека га слави како зна и уме. Живот заслужује то. Ко пиша по животу, значи да не поштује себе. Не воли себе. А ко не воли себе, не воли ни друге. Једноставно. Тај неписани декалог се никада неће променити. То нам је у генима. Нервима. Менталном коду. Није до Духа, јер Дух ослобађа дефинитивно од утисака наталожених у егзистенцији.

Ових дана, као и претходних година и векова уосталом, многи се труде да униште свет. Град. Село. Државу. Цркву. Морал. Породицу. Хумор. Здравље. Али, завршна реч почиње и завршава у сваком појединцу. Један заиста може променити свет. А ако смо сви заиста једно тело, онда када би сви тако почели мислити, да један може променити свет, онда би цело тело било здраво и нико не би држао себе већим од другог поред себе. Јер би се свако хранио од добре воље онога спрам себе. Сви би били вође и свако би пазио на вођу поред себе.

Ето, једног антрополошког мрежног маркетинга! Јер и одвојен можеш пазити на другог као на себе…