„Више вас не називам слугама,

јер слуга не зна шта ради господар његов;

него сам вас назвао пријатељима…“

 

 

Докле год се Богу приступа као теолошком ауторитету и једино као теолошком ауторитету – било у богослужбеним или академским круговима, било лично изван цркве или колективно (саборно) унутар цркве – дотле ће нам Он измицати као пријатељ. Односно, ми ћемо сами од себе учинити сакривеним тајну таквог светог пријатељства, а онда ће и под знаком питања постати колико онда уопште од његове теологије станује у нама. Мени лично као писцу и песнику (ако сам писац и ако сам песник, јер дефинитивно не полазим од себе као теолога) не би пуно значило да неко зна моје записе и стихове напамет а да ме се приватно стиди. Или, још горе, да се неко одушевљава мојим радовима а да користи њих као оружије против неког другог. Верујем да је таква корелација и код Бога у односу према нама људима, односно, ако Он тако детектује употребу рецимо Светог Писма или познање (својатање) благодати у односу тираније једних према другима. Ако је ово антропоморфно гледиште, не искључујем да грешим у оваквој постављеној компарацији. Можда је превише смело са моје стране, али ми смелост долази од пријатељства са Христом. А захваљујући Њему лично, моје се пријатељство утростручава јер Он посредује да проширим пријатељство и са Другом Двојицом. Оцем и Духом. Желим да га видим и доживим базично као пријатеља у свему што јесам, чиним, где простирем поглед ума или срца. И да препознам Његов поглед, акцију и реакцију када кроз лице других људи Он Сам Себе простире. Сваки други концепт о Богу који није интониран пријатељством, дискутабилног је и неретко одбојног карактера. Никада ме није привлачила садистистичка слика Бога који одмерава моје грехове, броји на прсте моје врлине, користи лењир и шестар да премери димензије мог поста, ревности, оцењује моју метафизичку агилност, итд.

Вратимо се на Писмо. Није ли писано:  „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам.“? Улити у своју веру поверење таквог пријатељства, доставља могућност за нове унутрашње прерасподеле већ изграђеног. Пријатељство у којем Божији лик искрсава открива Бога не као спољашњи ауторитет који угрожава и нивелише сваки облик законитости и реда, етике и естетике, већ чини да се на увек нови начин, поверењем у њега самога, пријатељством као посредником који осмељује, изграђује семе љубави. Љубав не као фиктивни идеал, него као конкретност сусретања. Љубав према другима. Али и љубав ништа мање према себи. Писамски конкретизовано: слуга није упознат са приватним пословима свог надређеног, јер нема лични однос са надређеним, нити има поверења међу њима генерално будући да се налазе на две различите позиције које их на нивоу односа условљавају. У лицу Исуса Христа, даје нам се да се упознамо са „приватним пословима“ (тајне Царства) где господар престаје да буде господар већ постаје свети пријатељ. Из таквог угла гледано, апсолутно је периферна сва та многослојевитост разноразних условљавања и промовисања слика о Богу око самог Бога. Јер Бог који би се показао као пријатељ, тешко би опстао пред сликом света (чак и оних унутар Цркве!) коју тај исти свет о њему има. Бог Пријатељ надилази сав могући и немогући теолошки максимализам осведочен кроз неизбројиве пројекције о Њему.

Тајна Пријатељства оставља простор слободе другоме. Не уцењује. Не условљава. Зар ће се разбојничка пријатељства где нема одмера о нечијим квалитетима показати претежнијим од Божијег пријатељства? Тешко. Јер Бог већу љубав има и у њему нема греха. Не треба могућност присности која нам је дарована и која толико дуго не показује одступање тако непромишљено и лако потценити. Не каже ли апостол на другом месту да треба смело да приступамо престолу благодати? А ово није тек тако речено. Однос са пријатељем нам даје смелост општења и опхођења са њим. Опуштеност. Смиреност. Најпре оно круцијално: демаскираност. Може да нас види какви заиста јесмо а да није разочаран нама, нити се стиди од нас. Зато Цркву, из перспективе оваквог тријадолошког и христоцентричног угла светог пријатељства, све више видим, слутим, једем и доживљавам као властити дом. Дом пријатељства. Кућу односа. Трпезу пажње и нежности. Бог је пријатељ али се тешко види то пријатељство када нас неко зло задеси. Ако један брак показује своје трзавице и конфликте а да се брак и пријатељство у њему не укида јер љубав доминира, зар ће Бог бити мањи од брака да од нас одступа и када Му се противимо? Тешко. Само Јаков не престаје да се рве у нама, али то не значи нужно презир светости.

Наравно, могуће је изневерити такво пријатељство, и оно се не да искушавати. Али, постојаност љубави која испред и иза Бога долази, није ту да прекори и пресуди. Прави пријатељ не пребацује. Не набраја учињене прекршаје. Не тражи обештећење. Не руга се. Прашта. Наставља даље. Није безличан. У људским односима је могуће бити безличан чак и на светом месту. Онда када неко остаје равнодушан на присуство Божије. Из позиције  Бога тако нешто је немогуће. Волим онако дечије рећи да је Бог створио свет да би имао своју вечну породицу. А породице где пријатељства нема – показатељ је губитка љубави и устоличења неповерења. Разочаран пријатељ не може да буде пријатељ. Разочаран Бог не може да буде Бог. Бог се поноси својом творевином као што се родитељ поноси својом децом. Не оним што је можда постала, или се у нечему искривила као грана, али дрво је засадио Домаћин, и Он стрпљиво чека на есхатолошке плодове без обзира на искривљене и сломљене гране. Докле год су плодови могући чак и на таквим гранама, то ће бити показатељ не Бога као Свемогућег ауторитета којем се све покорава, него Бога као Пријатеља који не престаје да служи свакоме ко је гладан љубави. Јер у томе је сва трагедија света и ту трагедију покушавамо да лечимо разним страстима што смо сви до једнога под небом само гладни љубави, али да компензацију за такав вид светог односа тражимо на сасвим погрешним местима. Јер се ниједно место неће одржати ако њега изгубимо као пријатеља. Али, ако постоји нешто горе од таквог сценарија, онда је то ако га задржимо у својој близини вере једино као страшног судију и Бога законика. Онда ћемо се показати горим од лица књижевника, законика, фарисеја и осталих који су убили Христа. Јер ћемо се ми формално држати вере у Њега, али да никада нећемо направити место пријатељства у својим срцима за њега јер смо га ми већ убили у себи. То је заиста баш страшна слика побожности и само на такав начин можемо разумети (не и оправдати!!!) све те устрашене и механизоване марионете и карикатуре верујућих који се свега плаше и владаре који се приливом бестидности ничега не плаше.

А шта света аура пријатељевања са Богом раскриљује и показује у богатству својих мистичних нијанси?

Ко те разуме – тај те не осуђује.
Ко те воли – тај не набраја твоје грехове.
Ко те грли – тај те се никада не стиди.
Упркос тврдоглавости да твој недостатак ипак опстане, Онај ко те воли показује веће инсистирање да надјача твоја лудила.
И знаш шта?
Таква теологија пријатељства се неће никада променити, јер коме не одсуствује сила љубави наравно да ће увек бити Онај који побеђује. Јер ће те загрљај његовог светог пријатељства за слободу поробити…

Advertisements