Не једе ми се.
Не сећам се када сам последњи пут нешто прочитао.
Не пијем.
Не дрогирам се.
Музику сам почео радо да гасим.
Не виђам се са људима, нити имам жељу.
У мени нема мржње, злурадости и непраштања.
Повраћа ми се од сваког филма.

И не, нисам нимало безвољан!

И даље волим топлу реч и одјек смисла другог!

Али нисам ни близу Бога!
Не осећам искру која се у сновима јавља.
Све је неко некретање
где свака удвојена мисао бива пресретнута
узалудношћу јављања.
Не знам колико сам породичан?
Да ли сам довољно ту када је потребно?
Само бих да ћутим и славим –
Тишину којој не треба ниједна реч, ни разлог

али која није слепа да прихвати другог…