Неке ствари вреди изнова оживљавати. Реанимацијом. За неке вредности се вреди изнова борити и освајати. Трудом свакако. Не, не мислим на бојно поље. Мржња припада инертнима. Не, не мислим да неке ране треба изнова отварати. Гној увек досађује оптерећивањем. Мислим на прославу живота самим постојањем а да се ту не морају просипати многе речи. Ту је познато гушење. Доста штете је већ направљено од варничења многобрбљивих напасника стварности. Помало је тужно да савремени човек нема времена, ни места у своме срцу да буде нешто друго осим прљавог ексера у чекићању једне капиталистичке мреже. Искривљен самим ударањем. И да оно што се заради након осам сати, десет сати, дванаест сати – буде наводно место слободе на шта ће се потрошити. Тужни сарказам постојања. Не критикујем место починка. Свима је потребно мало одмора. Критикујем оно што претходи одмору, као и оно у чему се одмор налази и идентификује. Јер, неретко, место одмора постане дуплирани умор. Подочњаци до колена, испијена лица, смежуране душе…ништа од човека не остане. Може ли се, дакле, бити одморан на месту умора? Може ако човек воли оно што ради. Да ли је онда свака љубав према ономе што се ради вредна? Не, јер неко може да воли да зло чини. Да ли је то већ виђен сценарио? Може бити, али се никада не понавља, ако се уопште понавља, на исти начин. Ето тајне покајања. Треба пустити Другог да у нама узме иницијативу. Сваког дана. Постојано. Тако ћемо се изнова рађати. Али нећемо бити заробљени цикличним понављањем. И још даље и лепше: сваки проживљени тренутак, као и онај који тек предстоји, ћемо хватати као догађај новог изненађења и као откровење нове слободе. Капилари тада заиста могу засијати неком тихом свечаношћу незалазног. Јер је на дну душе посејана сакривена благодат и притајена револуција од које нико не испашта а од које сви могу имати користи…