• У добром друштву нема грчевитих стега!
  • У подељеним хоризонтима нема корозије.
  • Када уђеш у суштину шта само једна твоја помисао може учинити, а камоли жеља, спознаћеш да је страшно дати својој слободи да њена реч буде последња!
  • Волети, то значи наћи не само твоју рефлексију у очима другог, него када узајамно нађете у вашим погледима и оног Трећег који вас је обоје пожелео!
  • Ко се не везује за пролазно обличје свега постојећег – не само што надилази своју природу него продире до Света који још није наступио.
  • Након сломова шта преживи у теби – показатељ је колико си као човек напредовао.
  • Људи раде на својим сигурностима, али да их поделе са неким – немају довољно креативности ако већ љубав недостаје. А управо нас то убија, јер презиремо све што личи на нас и наше а контрадикторно желимо по сваку цену да све и сваког претворимо у себе.
  • Љубав стиска само до оног момента када руковођена властитом безусловношћу добро зна када треба да пусти онога кога поштује.
  • Аутентична спокојност не постоји. Сразмерна је само нивоу адаптације твог имуног система да се одбрани од хладнокрвних односа и невоља свакодневнице.
  • Људи који нису захвални на ономе што имају никада немају мира, само на себе мисле и најбаналнијим стварима дају свети смисао као да је посреди нешто од чега сви други око њих треба да зависе.
  • У лошим условима само марљив дух не престаје са усавршавањем. Килаве душе остају килаве и када имају најбоље услове за рад.
  • Неки људи уносе збуњеност, неспоразуме и свађу само да би створили зависност од себе. Парадокс је да нису увек злонамерни у томе него просто намећу себе као за богомдароване решитеље проблема које сами први направе својим мешањем.
  • Многи говоре о чежњи за исконском лепотом али нико не говори довољно о чежњи лепоте за оним ко је не тражи уопште.
  • Лако је бити вољен. Тешко је одржати ту равнотежу ако се ослањаш само на своје снаге. За аутентичну љубав је потребно троје. Онај који невидљиво подупире. Ко даје свети баланс. И ова тајна је позната само онима који живог Бога траже. Где Њега нема, није мерило али је упитно колико свака љубав преживи и остане. Нарочито ако воли само једна страна док она друга балансира избегавањем да воли истим себедавањем.
  • Од онога што распиње направити спокојан доживљај – привилегија је само великодушних умова.
  • Нико не може радити на својој стабилности без мало прождирања.
  • И најмањем човеку је потребан мали укус задовољства на којем му неће нико набијати кривицу.
  • Не очекуј пуно светлости од лица безличних – нећеш се пуно усрећити. Али, разликуј да није ни свако лицемер ако ти душу олако не поклања – можда само пажљиво ради на одбрани светлости која му је дарована.
  • Погажени људи не остају без своје лепоте! И само када се њихове ране заједно окупе да неку прећутану нит узајамно размене, тада, чак и усред нестајања, настаје сведочење живота које светли на гомили као непропадљиво богатство.
  • Љубав се употпуњује само када се већи смисао предаје…
  • Године иду, али све ми се више чини да је илузија да се човек мења. Осим недостатка садржаја, људи користе једни друге само да би налазили поводе за огорченост. Да испод највећих бора не само да искуство некога није оплеменило, него је учинило да су људи и даље нека повређена деца коју носе са собом од малих ногу. Комплекси су остали да увијају шило у живо месо незрелости. Све остало су последице…
  • Када спознаш таштину света схваташ да је у својим глупостима боље путовати сам.
  • Ако желиш једном финално да порастеш и сазриш у неким стварима, онда мораш бити спреман да познаш ништину овога света и да га откачиш са свог врата док му се као одрасла личност поново не вратиш и не промениш га примерима оног што ти је у осами даровано.
  • Радити на својој репутацији без искрене глади за властитим усавршавањем – мора кулминирати у пресеку усамљености и изолације код човека који болује од недостатка љубави и несхваћености. Све остало су последице повлачења која се као сигурна тврђава код немоћних брани једино цинизмом. Јер је то све што је од снаге остало.
  • Највећу снагу поседује не онај који тлачи него чија се великодушност ни у властитим страдањима не умањује.
  • Одважити се у нечему – пола је убиства одустајања. Учинити нешто смело док други оклевају – цело је убиство неодговорности.
  • Сваки човек има неке фантазије, али само мудри кроз своје фикције налазе бљесак истине коју људи без имагинације нигде не налазе.
  • Свако има неки таленат. Можда није свако генијалан у своме таленту, али је сигурно да ако се нешто ради од срца да ни потврда креације неће окаснити.
  • Добро друштво не познаје кланове.
  • Нису сва отпадања од живота погубна, нека нас само опомињу како треба да пресвучемо одело своје душе да би могли опет да процветамо настанивши се још целовитије са места где смо изгубили нешто.
  • Када сакупиш развејане мисли на место где им припада – у том чвору ћеш наћи починак којем не треба никаква расправа…
  • Откровења не припадају толико радозналима колико онима који у својој безазлености ни не познају закон надменог мишљења. Њима је сав инстикт положен у држању себе за велико ништа. Зато им је пуно дато а да са дарованим нити тргују, нити знају вредност дарованог. Толико ништа у њима станује а да опет никад нису познали тајну празнине. Јер већа Тајна чак и од њих сакривена у њима влада и царује тако да једино могу о пуноћи да ћуте неким светим преиспитивањем.
  • Шта те највише покреће – за тиме прво чезнеш…
  • Блажене су депресије које не гасе светла…
  • Узалудним напором се некад чини да док покушаваш да скренеш пажњу на себе – други само тражи поглед којим може да фиксира одраз у којем нема тебе…
  • Какви су твоји унутрашњи светови – такво је и њихово оспољавање међу људима…
  • Отуђења су најсвечанија тамо где смо најприснији…
  • Многи односи остају неразвијени, јер увек једна страна остаје да чека да буде препозната.
  • Што свет није успео прогутати – невиност је очистила.
  • Предах припада сломљеним духовима…
  • Неки људи нас држе за руке и воде са собом не јер нас заиста воле него јер нас жале (а жале и себе јер су везани за оне које сматрају беднијим од себе), па дупло зло бива и на страни онога ко води и онога ко бива вођен а да ту нико не воли никог осим свог самосажаљења. Тако под маском алтруизма паразитира оно што опструира најмањи покрет љубави. А парадокс је такав да ако неког хоћеш заиста волети, мораш га напустити или дозволити да будеш напуштен. То је прва зрелост слободе која се зарива у скандал оностраног. Остало су последице присуства или одсуства вере…
  • Где си распорио најтананије делове себе – тамо си направио царски рез, прозор, отвор да неко други кроз тебе уђе…

    City In the Sky Photo ManipulationPhotoshop CC Tutorial

 

Advertisements