Archive for октобар, 2018


Реално оба појма могу бити синонимне стварности, или да једна стварност изникне из друге, али патолошки нарцизам можда психолошки звучи фаталније и као трајни облик девијације, као нешто неповратно управо, јер је патолошко, док гордост сви мање – више носимо, премда и она може добити патолошки облик. Али, као и већина неких патологија неке могу као ове да се лече. Одрицање воље (не и одсецање критичког става) и доличан црквени живот (не и религозни фанатизам оличен у одмеравању другог) би можда могао бити добар почетак, али без неких аскетских максимализама чија примена опет може да одведе у патологију истих ако се поставе као обавезно правило.
Људи психолошке и психијатријске струке, укратко, углавном разликују здрав и умерени нарцизам који не ствара међуљудске девијације и патолошки који ствара. Оба примера могу умерено и екстремно да стварају постеуфорична, односно, депресивна стања.
За хришћанску мисао и контекст потребно је редефинисање појма. Љубити себе у другоме по светом Максиму Исповеднику би била та нека здравонарцисоидна спона, али и то може бити мач са две оштрице док други не заустави рефлексију или први не промени поглед мржње себе у другоме. А о тим људским осцилацијама, непостојаности и недоследности је, по мом скромном мишљењу, најбоље писао апостол Павле. Ту негде можемо тражити искре исконског дуализма.
Неки минијатурни резиме би се могао огледати у томе да смо сви негде, помало или понајвише, здраво и нездраво егоманијакални, али да све зависи колико радимо на обустави доставе самољубља. Јер од тог пријема зависи и запремина проблема да ли ће бити мала или велика. Проблем је када изгубимо кочнице и поставимо себе за грандиозне мегаломане који заслужују много више од обичних смртника.
Ипак, да не бисмо ушли у својеврсни ризик загарантованог дијагностицирања, можда је ипак коректније правити дистинкцију међу појмова. Чим је нешто патолошко, значи да је прешло у извесну манију коју треба лечити (негде чак и медикаментима а не само саветодавним уступцима), док постоје гордости од које многи робују, али која не поприма девијантне облике, јер постоји у здравоумнима и време стида и време покајања.
У сваком случају, ако се држимо мишљења неких стручњака, било да говоримо о гордости или патолошком нарцизму, колико год нам наликовало да неко превише воли себе, полазна и завршна основа врхуни у самопрезиру. Моје лично мишљење је, ипак, да патолошки нарцизам иде много даље и деструктивније, јер може непоправљиво да воли зло које чини. Компетентни кадрови кадрови су сагласни да неким лековима не може баш све да се излечи. Велики је знак питања да ли за умоболесног може уопште да важи морални императив ако он важи само за здравоумне који имају способност разликовања добра и зла. Можда такав не зна шта чини, и можда неким сломљеним фрагментом властитог бића то чини, па нема ни здрав параметар да је то лоше што чини, али то неће умањити проблем у којем се он налази и да због њега многи други могу сносити страшне последице.
Ако смо сви робови гордости, морамо да радимо на својим инстиктима, природи, карактеру, колико до нас стоји, а најпре да се стражаримо да нас једна мисао или поступак трајно не отисне на пучину патологије а да то нисмо ни приметили.

 

Сан

Људи чекају у храму…
Један свештеник спава у ковчегу чији је кофер сам направио,
Али устаје одмах за почетак службе.
До њега други који нема мантију
Избацује прљаву воду из храма
За којом су и нагладнији жедни,
Али после обећава да ће напојити чистом водом
Сваког коме је драго.
Неки човек бахато тражи најудобнију фотељу у храму
И ниједна му не одговара,
Диже ноге, дере се, све приговара
Али да се смести не може.
Пси у мојим сновима су страсти
Једном сам гледао борбу пса и лисице у мени
И мада је пас био храбар, лукав се увек некако извуче,
Па сам и трећег пса по имену доброта
Морао да пазим да не настрада
Али баш беше глуп и наиван.
Видео сам долазак снега пре зиме
И пркос људи који ми узимају меру.
До доласка Христа људи препричавају занимљиве ствари,
Али онај несместиви и даље приговара.
Неки мисле да је сам ђаво
Ја не мислим ништа.
Није писано да видимо у искривљеним одразима
већ у огледалу и загонетки.
Зато ја не знам ништа
Нити бих да председавам…

Да ли у телу или ван тела
Не знам, Бог зна,
Да ли у екстази или сну
Не знам, Он зна,
Али на месту сновиђења
Видим своје срамоте
И лопова који свима краде време
Уносећи забуну.
И док најмилији секу своје месо
Отклоном крвног сродства
Остајем мало заморче
За прегледе и здравље
Оних који ме не воле никако.
Остаје ми јутро након кошмара
Да пазим где сам стао
И поздравим цвркут птица
Које не гледају где им је брат по крилу умро и пао….

О глупости

Глупост може бити изузетно опасно стање свести…
Лако је пустити је, тешко је ако она оличена у лицу другог не пушта нас. Тако да потирање отпора носи велики ризик. Јер отпор мора да постоји да се глупост другог не би осилила да прерасте у стање бестидности која може неког трећег (не увек нас) да повреди.

Пуштање другог да чини шта год хоће може само да дефлорише љубав. Пустити другог да ужива глупост – толерантно је, али пуштати га да усред глупости зло чини – недопустиво.

Ако постоји нервирање – и оно може бити акт одговорности која се не мири са постојећим стањем (нпр. неке неправде). Све друго, поред мало игнорисања, може бити узалудан покушај очувања себичног мира. А где је велика љубав – жртвује се свој мир ради другог…
Толико о онима који чувају свој себичан мир да не би били глупи као други…јер испадају још глупљи будући да себе сматрају паметним…

Али ако је други неповратно бестидан – не треба бисер бацати међу свиње – не сугеришем да треба жртвовати свој мир ради онога коме ни до његовог спокоја није стало, него само свој починак види у раздраживању другог док га потпуно не сломи и не уништи. Уклонити се од таквог јесте оно Христово да ће се даровани а презрени мир онда вратити нама…

Није лако бити „интерпретатор“, нити је свима дато, нити „тумач“ може себи да гарантује увек проницање у нешто дубље. Бити „интерпретатор“ је мислим немогуће без саживљавања са светом другог. Другог, ко год други био, Бог или човек, треба примити у себе, сваким делом себе, не половичним, не са неким резервисаним остатком себе, нарочито ако је нека снажна порука сликом или речју прикривена па тражи додатно раслојавање. „Да ли смо?“ – питање је за сваког. „Да ли само?“ – мислим да то „само“ заслужује већи продор, вредност и пажњу. Ми нисмо творци будући да Творцу дугујемо постојање које нисмо ничим платили. Позвани смо, јеванђељски речено: да будемо савршени, односно, да се усавршавамо, уподобљавамо, сходно својим талентима јер нисмо сви исти. Све што покушавамо да изразимо, јер ниједна стварност и дело није фиксирана реалност управо због мноштва интерпретатора и могућности да свако сходно својој асоцијацији тражи неки свој доживљај, са једне стране јесте пројава Творца ако наш акт посматрамо као заједничко стварање са Богом. Ако га пак посматрамо као нашу пасивност кроз коју само Бог извршава одређени наум, план, замисао, поуку, итд., онда нисмо баш ни слободни, ни креативни. Порекло надахнућа је можда и немогуће лоцирати. Долази изненада као ветар и одлази на непознату страну. Сличном компарацијом је Христос упоредио Царство Небеско. Можда се може говорити о разлици између људских идеја и Божијих идеја, самим тим и о разликама у надахнућу, али је верујем то веома тежак задатак ако пођемо од тога да, на пример, није сваки надахнути човек аутоматски човек који верује у Бога. Не. Моје речи само Бог зна шта су. Не знам. Верујем и једно и друго, али сумњам да било шта може заменити молитву са Богом. Када неко похвали моје стваралаштво морам да се оградим да нисам ја крив него надахнуће само, јер ми се само дало. Можда само некад губим увид где је линија пресека између молитвеног осећања и писања, али том логиком говорећи, можда су много већи аутори у неким другим сегментима креативности наступали са истим надахнутим осећањем а да нису ни регистровали да су били верници или у неком виду молитвеног заноса. И верујем да је управо њима, баш зато што нису ништа знали, Бог био најближи…

42315385_10156447700046011_7078772528113516544_n