Можда ниси никада мислио на тај начин, али, шта мислиш због чега људи пребивају у неком свом злу, или, зашто им смета сваки недостатак код другог? На пример, блуд, мастурбација, пијанчење, лажи, наркотици, итд.? Свакако, ту су и други примери црнохроничне свакодневнице, али, ето, ради тебе, узео сам ове примере као тренутно најприсутније проблематике.

Уопште није ствар моралистике или неких илегалних позиционирања које потхрањују додатно оне који не могу без жеља у зони забрањеног. Веровао или не, све ми се више чини да све те неке девијације опстају и опструирају само зато што ти себи или другоме не можеш да опростиш ниједан недостатак. Али, треба нагласити – ни врлине. Не кажем да требаш бити индиферентан, јер и то може постати „зелено светло“ да неко неометано чини своје зло, него да поред критичког става не застраниш у неком моралном фашизму које живи за лаку саблазан и још наивније погубљење посрнулих. Говорим ти да откријеш свој вид.

Питање праштања није у неком сировом психосентименталном фокусу које легализује туђе промашаје. Не, напротив, може имати дубоко философски и егзистенцијалан став. Ако би праштање као полазна основа свих односа и истраживања имало прво инстиктивно утемељење у сваком покрету човека ка другом и другачијем (нпр., намера, реч, дело, помисли, поглед…), онда би тај исти човек имао мање жеље да себи греши и другог радикално исправља.  Тако сам човек позиционира и раслојава себе као биће љубави, биће Бога Вишњега, које самим начином постојања мења на боље лице света својим прећутаним примером.

Ништа, дакле, у теби не може да подигне ниједну страст ако умеш да опростиш. Курва ће те, на пример, или неки други порок попут коцкања, изазивати на жудњу само ако не умеш да опростиш. Мало банализујем, али се релација проблематике том компарацијом не умањује. Кроз праштање курва престаје да буде курвом и открива се као човек, а коцка престаје да буде уметност добитка и показује се као заблуда. Можда предочени примери неће објективно престати као таквима да постоје, али твоја диоптрија неће бити окрњена да иза зеница праштања сагледа онај неукаљани лик Божији који трепери кроз све што Он Сам, попут светог погледа у односу на видокруг, прожима.

Ако се покајање, дакле, преводи као „промена ума“ осим директног теолошког уподобљавања, овај начин промене перспективе ума показује ништа мање врлину Духа чије Утешитељско присуство, уделом човека, сведочи о постојању Бога и усред отпадије врлина рециклира их у бољу верзију света. Зато, ако можеш примити, свет и све што трпи постојање – опстаје, јер је на инфузији оваквих узорних типологија. Ти сад процени ко је крив, да ли твоје око, или, онај ко се у њему простире? Или је лакше бежати од оне Светлости која би да очисти и твоју и туђу невиност колико год да и ти и други инсистирате да задржите свој пакао?…

Advertisements